ЦРКВА СВЕТОГ САВЕ У ПАРИЗУ
  • Српски језик
  • Français
Menu

Крштење, Венчање, Слава...

Објављено 16/05/2015

Крштење

Шта је крштење

Света Тајна Крштења је прва Света Тајна. Свете Тајне су радње које врши свештеник, где се на видљиви начин добија невидљива благодат Божија. На првом месту међу Светим Тајнама стоји јер овим чином новог рођења новокрштени постаје члан Цркве, улази у Цркву Христову. Крштење је почетак духовног живота, духовно рађање за вечност. Крштење се врши само једном – као што се физички рађамо једном, тако се рађамо и духовно. Крштење је услов нашег спасења. Православна вера се не добија наслеђивањем, већ се у њу улази крштењем. Онај који није крштен не може бити достојан да прими ни остале Свете Тајне.

Припреме за крштење

КАТИХЕЗА – ПОУЧАВАЊЕ У ВЕРИ. То је упознавање са основним тајнама хришћанске вере кроз веронауку, разговоре са парохом/духовником и читање књига са благословом СПЦ. Особа која се припрема за крштење би требало, пре чина крштења, да познаје Символ вере , кроз који се исповеда вера и и сажима Предање Цркве, као и да савлада Оче наш, молитву коју нам је оставио сам Господ Исус Христос.
УЧЕШЋЕ У ЦРКВЕНИМ МОЛИТВАМА. Озбиљна намера да се духовно родимо за вечност подразумева одлазак у цркву барем недељом и празником на Свету Литургију, где се упознаје са Јеванђељем као Речи Божијом, као и да чује проповед свештеника.
ПОСТ ОД НАЈМАЊЕ ТРИ ДАНА ПРЕ ЧИНА КРШТЕЊА. Пост подразумева уздржавање од мрсне хране (хране животињског порекла), од рђавих мисли, жеља и дела, што је основа за очишћење тела и душе за чин крштења, као обнављање свих телесних и духовних сила и очишћење од сваког претходног греха.

Крштење деце и кумство

За крштење деце није потребна посебна припрема самог детета јер се деца крштавају по вери кума, који у Светој Тајни Крштења постаје духовни родитељ кумчета јер га духовно рађа за Бога и вечност. Кум води своје кумче кроз његово духовно узрастање до пуноће мере Христове, те он, уз родитеље, има велику одговорност за хришћанско васпитање детета, носећи на души како врлине, тако и грехе кумчета, као његов главни духовни васпитач. Зато је неопходно да, при избору кума, родитељи детета врло озбиљно размотре колико ће овај трећи родитељ бити у могућности да дете прати и усмерава током читавог живота. Кумство не треба раскидати, нити олако схватати јер оно подразумева озбиљну, обострану одговорност и поштовање. Кума не треба бирати међу крвним сродницима. Кум мора да буде крштени православни хришћанин. И кум мора да зна Оче наш и да је барем упознат – а најбоље би било да зна напамет – са Символом вере, који ће читати током крштења. Крштење детета се не сме одлагати, а нарочито не заузимати став да дете треба о томе самостално да одлучи када одрасте. Крштење је услов човековог духовног опстанка и развоја. У раној Цркви, родитељи који су, због немарног и неодговорног односа према крштењу детета, дозволили да оно умре некрштено, сматрани су убицама своје рођене деце. Зато крштењу деце треба приступати док су још бебе, без чекања да се за то стекну ма какви материјални или животни услови. Што се дете раније крсти, раније ће примити и снагу новога живота у Христу. Мајка не присуствује чину крштења само ако се оно обавља у првих 40 дана од рођења детета, након тога је њено присуство обавезно, будући да га је она физички родила, па треба да учествује и у његовом духовном рођењу.

Чин крштења

За Свету Тајну Крштења основна материја је вода, па оно почиње освећењем воде. Вода је симбол очишћења, а погружавање у воду је израз очишћења и покајања. Упаљена свећа представља светлост Христову јер новокрштени прелази у светлост новог живота са Христом и постаје син светлости. Кађење објављује Светињу Духа Светога. Крштавање се врши трократним погружавањем у воду, уз свештениково изговарање формуле крштења: „Крштава се чедо Божије (име) у име Оца…“, кум каже: „Амин“, свештеник: „и Сина…“, кум одговара опет са: „Амин“, свештеник: „и Светога Духа“, кум потврђује све са: „Амин“. Тада се новокрштени облачи у чисту нову кошуљу – крсницу, добијену од кума, или се прекрива комадом белог платна, од кога се касније може сашити кошуља или јастучница. Бела кошуља симболише чистоту душе новокрштенога, са које је спран сваки грех, као и чистоту вере православне.

Миропомазање

У непосредној вези са Светом Тајном Крштења је Света Тајна Миропомазања. Ове две Свете Тајне врше се заједно. Миропомазање је Света Тајна у којој се нарочитом материјом, Светим Миром, врши помазивање свих делова тела кроз које примамо овај свет: чела, очију, ноздрва, уста, ушију, прса, рамена, руку и ногу. Свето Миро је уљана материја, справљена од скупоцених миришљавих биљака, коју освећује Патријарх на Велики Четвртак и разашиље Свештеницима по епархијама и парохијама. Свештеник помазује наша чула изговарајући формулу: „Печат дара Духа Светога“, док кум потврђује: „Нека тако буде“. Као што је новорођенчету за телесни раст потребна храна, тако је и духовном новорођенчету ради узрастања, потребна духовна храна – благодат Божија. Крштење је духовно рођење, а миропомазање духовна храна новокрштенога. Миропомазањем свих чула, цео човек је учињен Храмом Божијим. После миропомазања следи литија – опхођење три пута око крстионице, уз певање стиха из Посланице Апостола Павла Галатима (3, 27): „Ви који се у Христа крстите, у Христа се обукосте, Алилуја“. Овим опходом је начињен круг коме нема краја, круг који симболизује вечност, вечно јединство крштенога и миропомазанога са Христом. После читања Апостола и Јеванђеља, обавља се омивање (брисање) светог мира, како би се оно сачувало од обесвећења и пострижење косе. Пострижењем косе човек дарује плод свога тела као жртву и заветује се Богу.

Шта кум треба да припреми за крштење?

СВЕЋА. Треба купити свећу од чистог воска, у цркви где се обавља крштење, а никако на улици и по продавницама јер су само у храму Божијем оне освештане, а тиме се и помаже опстанак цркве. Величина и боја нису од пресудног значаја, а најмање је важно стављати розе траке за девојчице и плаве за дечаке јер то нема никаквог значаја за сам чин крштења.
БЕЛО ПЛАТНО. Потребно је да кум набави довољно материјала да новокрштени буде потпуно покривен током крштења.
ДАРОВИ. Уобичајено је да кум поклања крстић који ће дете (кумче) касније носити око врата. Могу се поклањати и иконе, бројанице, духовне књиге, Свето Писмо…, а најважније је то да духовни дарови од тог чина имају предност над материјалним.

 


ВЕНЧАЊА

ЗА ПРЕДБРАЧНИ ИСПИТ ПОТРЕБНО ЈЕ ПРИПРЕМИТИ:

1. КРШТЕНИЦЕ ЗА: МЛАДОЖЕЊУ, МЛАДУ И КУМОВЕ
2. ПОТВРДУ О СЛОБОДНОМ БРАЧНОМ СТАЊУ

ЗА ВЕНЧАЊЕ ПОТРЕБНО ЈЕ ПРИПРЕМИТИ:

1. 2 БУРМЕ
2. ПЛАТНО-БЕЛЕ БОЈЕ
3. 2 СВЕЋЕ

ВРЕМЕ ВЕНЧАЊА

Црквена заповест хришћанима забрањује преављене свадбе уз пост.
Јер, због свадбене гозбе, која је редовно мрсна, прави се јавна саблазан и грех.

Такође, венчање и свадба се не врше:
– у среду и петак,
– на Крстовдан 18. јаноара,
– Усековање 11. септембра и
– Крстовдан 27. септембра.

Венчање се не врши на Васкрс, нити светле седмисе, јер тада су свечани дани који су посвећени славном Христовом васкерсењу, и никакво друго славље није примерено тим данима.

МЕСТО ВЕНЧАЊА

Место венчањ је искључиво храм.

Али по одробрењу епископа, а на предлог надлежног свештеника, може се, у нужди, (због болести младе или младожење) извршити и у дому једног од њих.

За разлику од крштења, где се може кршртавати по неколико деце од једанпут, венчавати се могу само једни младенци.

БРАЧНЕ СМЕТЊЕ

– разлика вере,
– малолетност,
– крвно или духовно сродство,
– постојећи брак
(Неке од сметњи могу се разрешити уз благослов Епископа)

СВЕТА ТАЈНА ВЕНЧАЊА

За овај радосни и свечани дагађај у животу православних хришћана, везано је мноштво народних обичаја. Наравно, суштина Свете тајне брака, није у свадбеном весељу, већ пре свега, у једном озбиљном приступу светињи брачне заједнице, која је темељ и основа породице, а тиме, и цркве и државе.

Овде су важна два момента: предбрачни испит и вјенчање у цркви.

Предбрачни Испит

Двоје пунољетних, мушко и женско, који испуњавају све остале услове које црква прописује за склапање црквеног брака, најприје обављају предбрачни испит. Сама ријеч каже, шта је предбрачни испит. То је поступак, где црква ипитује дали двоје кандидата за брак, испуњавају све услове које прописују црквени канони за склапање брака.

Венчање

Обручење

Младенци, кумови и сви сватови са потпуном озбиљношћу у тишини и пристољносћу, каква доликује дому Божијем улазе у храм. Младенци праћени кумом и старим сватом одлазе право пред двери на олтару. Ту се врши обручење. Бурме и сам чин обручења и сам чин обручења симболизују верност. Младенци тада, на своју руку, четврти прст десне шаке, стављају бурму и не скидају је до краја живота. Она их подсећа на завет верности који су дали у цркви пред Богом и свештеником.

Св. тајна венчања

После обручања, младенци и кумови одлазе у централни део храма и ту се врши света тајна венчања. На венчању се белим платном младенцима вежу десне руке, у знак вечите животне везаности, слоге и верноси, узајамног помагања и љубави. (Платно се обично после тога чува као успомена). Младенцима се на вечању стављају венци на главу. Отуда и назив венчање. Венци симболизују целомудрени живот младенаца до венчања, и благослов цркве за њихов зајдички живот у славу Бога и својих ближњих.

Вино које се даје младенцима на венчању симболизује догађај у Кани Галилејској, када је Христос са својом Мајком, Пресветом Богородицом и својим ученицима био на свадби и претворио воду у вино.

Трократни опход око стола на коме стоји крст и остало што је потребно за венчање, симболише вечну везу супружника, јер круг значи вечно трајање, а трократно обилажење је у славу Свете Тројице, Оца и Сина и Светога Духа.

Брак који није склопљен на начин прописан црквом, за цркву није брак.Зато, деца из нецрквених бракова за цркву су ванбрачна.

Неки епископи и свештеници ускраћују причешће супружницима који живе невенчано. Зато је добро да се данас, када је то слободно и могуће, сви они који се, из ма којих разлога до сад нису венчали, учине то, и тако себе уведу у списак правих и доследних православаца и хришћана.

СВЕТА ТАЈНА БРАКА

Као и све ослтале Свете тајне, Свету тајну брака у нашој Цркви установијо је и освештао Господ Исус Христос својим присуством на свадби у Кани Галилејској када је, силом свога Божанства, и прво чудо учинио – претворио воду у вино(Јн.2 глава), а фарисејима који су га кушали питањем: ”Може ли човек отпустити жену своју за сваку кривицу?” – одговорио:

”Зар нисте читали да је Онај кој је у почетку створио човека и жену створио?… Зато оставиће човек оца својега и матер и прилепиће се жени својој, и биће двоје једно тело. Тако нису више двоје, него једно тело; а што је Бог саставио човек да не раставља”(Мт. 19,3-7). Тако брак као установа Божанска, води порекло још од првих људи (Адама и Еве) у рају, које је Бог створио, благословио и рекао им: ”Рађајте се и множите се и напуните земљу и владајте њоме…”(Пост 1,28).

У Цркви нашој новозаветној, брак прераста у Свету Тајну царства Божијег, која човека води у вечну радост и у вечну љубав духовну и склапа се не само за овај привремени живот но за сву вечност. У њој младенци, благодаћу Божијом која се на њих излива као безгранична љубав, расту као чудесно и свето здање духовно сједињено једном мишљу, једном вољом, једним осећањем у нераскидиво супружанско јединство, коме је циљ продужења рода људског и прослављање Бога. Тако су у светињи брака муж и жена једно и стоје изнад сродства, док и кћери према родитељима стоје у првом степену сродства, а унуци у другом.

Истина је, дакле, жива: брак је светиња и најстарија установа у човечанству. Њоме се указује на небеску љубав између Христа и Цркве. Она је камен темељац човечаства. Отуда: какав брак таква породица; каква породица таква и држава; каква држава такво и човечанство.

Зато наша Света Црква не престаје да позива своју децу да брачну заједницу освештавају у Цркви где супружници постају једно духовно јединсто и учи их да светињу брака чувају као зеницу ока свога, развод брака дозвољава само у крајњем случају, због доказаног браколомства-због прељубе.

 


КРСНА СЛАВА

Српска Слава
Првохришћанска је вера, од Бога нам дана и од Светих Апостола предана, да славимо Бога и Његове Светитеље. Слављење Бога и Божјих Угодника: Анђела, Апостола, Пророка, Мученика, Светитеља, Преподобних и свих Праведника, јесте наш хришћански православни животни став, којим исповедамо веру своју у прави циљ и смисао нашег људског живота и овде на земљи и у вечности. Јер ко слави Бога и Божје Светитеље, тај слави истинску и вечну славу човекову у Богу Живом и Истинитом, те онда неће славити никакве лажне богове ни пролазне и смртне људе овога света. Ко слави Бога и Божје Свеце, као праве и истините, бесмртне људе, који из овог пролазног и смртног живота Богом Живим пређоше у живот вечни и бесмртни, тај ће се и сам славом Божјом прославити и Богу и Светима уподобити, јер ће од Бога бити заједно са Светима прослављен у вечном Царству Небеском.
Српска Слава, као домаће празновање Светитеља – заштитиника породице, несумњиво је настала заслугом Светог Саве Српског и Његових директних наследника, када су потиснути остаци паганства у народу, и Славе доведене у сагласност са хришћанским начином слављењем Бога. Њеном утврђивању и развијању у снажан црквено – народни обред могао је допринети вишевековни тешки период турске владавине. За своје заступнике и молитвенике пред Господом, Срби су најчешће узимали Мајку Божју или неког другог Светитеља на чији су дан крштени (примили хришћанство). Од дана прихватања Славе, Срби су се свим силама залагали да тај дан што свечаније прославе. Слава се преносила с колена на колено, са оца на сина и није се гасила ни у најтежим тренуцима наше историје. Србин је славио Славу у рову, у логору и ма где био и под било каквим околностима се нашао.
Наша Крсна Слава, коју славимо посебно у сваком дому и свакој породици (ако се нисмо одрекли вере Христове и имена Србиновог), молитвама Светога кога славимо оживљава у нама и душама нашим свету и светлу успомену на онај дан када смо се сви породично крстили и христијанизовали, када смо се и наши преци и ми за њима вером и крштењем у Христа ухристовали и охристовили, када смо се уцрквили и оцрквили, да би се обожили и обесмртили, како то лепо вели наш нови угодник Божји Отац Јустин.
Славећи нашу домаћу Славу, ми не престајемо славити и своју црквену, храмовну Славу, заједно са својом браћом парохијанима; и то је наша заједничка света Преслава. А кад славимо своју домаћу и породичну Славу, не славимо је опет сами у кући, нити само у кући, него најпре са осталим православним хришћанима у Цркви, на заједничкој светој Служби, светој Литургији, где су присутни и сви Божји Анђели и сви Свети, и где се спомињу сви наши живи и упокојени, па тек онда и у дому своме. И опет у дому не славимо је сами, него у задрузи и заједници са својом породицом, са својим ближњима и сродницима, са суседима и пријатељима, и са сваким намерником Божјим који нам тог дана дође у дом, макар био и просјак и убожјак, поготову он. Јер је и он, као и сваки човек, слика Божја и брат Христов и наш.
Многи наши људи се хвале данас како и даље славе Славу, али на жалост, те „Славе“ се претварају у најобичније гозбе уз обиље хране. У многим српским кућама нема славске иконе, нема кандила, не меси се колач, не прави се славско жито, не пали се славска свећа, не врши се обред њиховог освећења. Из тог разлога је овај мали приручник који описује све потребне радње да би Слава била достојно прослављена у складу са нашим старим обичајима.

Када треба једна породица да отпочне да слави
Одговор је једноставан и логичан: онда када се осамостали. Када се ожењени син одвоји од родитеља и по грађанским мерилима оснује посебно домаћинство, нема разлога да се и у црквеном смислу не сматра посебном ћелијом великог организма Цркве. Зашто да лишава себе и своју породицу благодатних дарова које доноси Слава? Отуд је погрешно уверење, које постоји у неким нашим крајевима, да син ако је и одвојен од родитеља не треба да слави, јер има жива оца или старијег брата! Још се понегде догађа да породица не слави ако је те године у жалости, што је такође погрешно, а указује на несхватање суштине празновања Славе!

Припреме уочи Славе
Неколико дана пре Славе, домаћин треба да позове свештеника да му у дому освети Славску Водицу, уколико се свештеник сам не најави свој долазак.
За Освећење Водице треба припремити:

  • чинију са чистом водом
  • босиљак
  • тамјан
  • кадионицу
  • свећу
  • списак живих чланова породице
  • списак умрлих чланова породице

Освећење водице се обавља на источном зиду собе пред славским иконама, а испред иконе је упаљено кандило. Чину освећења водице треба да присуствују сви чланови породице који су се тог тренутка затекли у кући.
Освећење водице је врло важан чин, јер се кроз водо-освећење силаском Духа Светог, освећује породични дом као и сви његови чланови. Освећена водица се чува како би с њом домаћица замесила Славски Колач.
Славски Колач се меси уочи Славе и представља нашу жртву Богу што смо се кроз страдање и васкрсење Господа Нашег Исуса Христа спасли од смрти.
Славски колач се припрема на следећи начин:
Рано ујутру се издроби око 30 грама пивског квасца у један мањи суд, и дода соли и брашна те се направи ретко тесто. Суд са квасцем се стави на не сувише топло место. Док квасац кисне, просеје се 1.5 килограма брашна, стави се у суд за мешење и добро загреје поред шпорета. У други суд се ставе четири кашике шећера, парче посног маргарина, ускисли квасац, па се све то заједно добро измеша и наструже се кора од лимуна. Затим се додаје по мало загрејано брашно и тесто се меси уз доливање Освећене Водице, док се не замеси као за сваку питу од таквог теста. Кад тесто почне да се одваја од суда и по њему почну да искачу клобуци, значи да је довољно рађено. Да би тесто било још боље, на шпорету се растопи 100 грама посног маргарина и за време мешења додаје у тесто, при чему се квасе и руке и наставља мешење. Ако се тесто овако меси, колач ће бити много влажнији и укуснији. Затим се тесто прекрије чистим столњаком и остави на топло место да укисне.Тесто је готово кад напуни суд. Онда се изручи у суд за печење и пусти да укисне.
Изглед самог колача зависи од умешности домаћице. Колач се прави у облику округлог хлеба. Важно је да колач има печат-просфорник (као на слици – Исус Христос победитељ), а може да има и украсе. Украси од теста који се праве тако да одражавају све оно што се жели у кући: птице, које представљају здравље и весеље; грозд, да би виноград добро родио; буренце, да би у кући било свега у изобиљу, као и да буде опточен венцем од уплетених плетеница које се нарежу малим ножем.

У средини колача се забоде парче освећеног босиљка. Сваки украс на колачу има своје место и значење. Цео колач се премаже водом и уљем, а украси се остављају белим. Колач се ставља у рерну и пажљиво пече. Добро испечен колач се извади из рерне и суда за печење и постави на тањир у коме ће бити извршено благосиљање славског колача. Колач се меси постан.
Славско жито је такође важно обележје Славе. Спрема се из захвалности Богу за све земаљске плодове које нам Господ даје, у спомен Светитеља кога славимо, као и за покој душе наших умрлих сродника.
Жито, као симбол Васкрса, (сеје се, иструли, али ниче нови клас – „кад зрно пшенице умревши многи род доноси“ Јов. 12:24), се спрема за сваку Славу, јер се оно не припрема за покој душе Светитеља кога славимо (сви Светитељи су живи), већ за покој душе наших умрлих сродника (у знак молитвеног сећања на њих).
Славско жито се припрема на следећи начин:
Жито доброг квалитета се пажљиво отреби, па се на два дана пред Славу увече потопи у хладну воду и остави да преноћи. Изјутра, потопљену пшеницу, у истој води, ставити на шпорет и кувати. За време кувања избегавати доливање воде, сем када је то неопходно. Такође треба избегавати мешање жита. Пшеница лако загори па је стога треба кувати на тихој ватри. Кувану пшеницу скинути са шпорета, ставити на цедиљку (ђевђир) и испирати све док не нестане бела скрама са ње, а зрневље не постане чисто и бело. Пшеницу треба пустити да добро окапље од воде. Већи сто застрти чистим столњаком па по њему распоредити пшеницу да не дође зрно преко зрна. Преко тога ставити други сув столњак. Оставити пшеницу да преноћи, а сутра дан рано изјутра је самлети на добро опраној машини за месо.
На килограм пшенице одмерити килограм шећера и килограм самлевених ораха. Спремити такође и ванилин шећер којим ће се жито засути одозго. Кристални шећер и орах равномерно додавати у жито и добро месити рукама. Треба узети стаклени тањир, који се нарочито за ову прилику користи, па на њему поставити жито у облику великог хлеба. Одозго посути равномерно слој самлевених бадема или ораха, па преко тога посути ванилин шећер. Најзад, узме се чист салвет, стави се преко шећера, па се дланом добро утапка како не би спао. Уколико се жито украшава, најбоље је употребити обарен и ољуштен бадем којим се направи венац око жита и разни други украси.
Славска свећа треба да је од чистог воска, чиме представља нашу најчистију и наискренију жртву Богу. Славска свећа је симбол жеље и тежње свечара:

Да упозна светлост живота Господа Бога и Његовог Сина Исуса Христа.
Да Светлост Божја просветли разум њихов, осветли и оснажи врлине у њима и упути их да време на земљи проведу у беспрекорном хришћанском животу.
Да хришћанска љубав запламти у њиховим душама, као што пламти и пламен њихове Славске свеће.
Црно вино је такође један важан чинилац. Преливањем вином пресеченог колача значи да смо Христовом крвљу очишћени од грехова својих.
Тамјан се користи за кађење и означава нашу молитву која треба да потиче из чистог срца како би Господу била пријатна и драга, као што је нама пријатан и драг мирис тамјана, којим се кади.
Зејтин нам је потребан за прислуживање кандила и представља такође нашу жртву Богу.
Важно је нагласити да све ово треба набавити и припремити уочи Славе. Домаћица треба сама да умеси Славски колач и припреми Славско жито, јер то треба да буде њена жртва и благодарност Богу за сва доброчинства која им даде.
Увече, уочи Славе, треба сви чланови породице на челу са домаћином, да се заједно помоле Богу, (Оче наш, Богородице Дјево,Симбол вере) и отпевају тропар Светитељу коме је Слава посвећена.
На дан славе
Ако се колач сече у Цркви
Кућа од раног јутра треба да буде у најбољем реду, а домаћин и остала чељад што чистије и што уредније одевена. Цела породица, ако је дан славе заповедни празник (црвено слово у календару), треба да пође у Цркву, на свету Литургију. Од велике би важности било да се сви чланови домаћинства причесте, (уз претходни договор са свештеником), јер смо тада у највећој заједници, у јединству с Богом. Уколико тај дан нема Литургију, најбоља и душевно корисна припрема за Славу била би припрема за свето причешће последње недеље пре Славе.
У Цркви свештеник, пре или после свете Литургије, благосиља Славски колач, кољиво (жито) и вино (које домаћин понесе са собом), молећи Бога да прими принесену жртву у спомен Светитељу који се слави.
Онда узме колач, сече га са доње стране унакрст, а затим га са свечаром (домаћином) окреће певајући следеће три песме:

Свјати мученици, иже добрје, страдалчевствовавше и вјенчавшсја, молитесја ко Господу, помиловатисја душам нашим.
(Свети мученици, који сте се добро борили и венце стекли, молите се Господу да се смилује на душе наше.)
Слава Тебје Христе Боже, апостолов похвало, мучеников радованије, ихже проповјед Тројица јединосушнаја.
(Слава Теби Христе Боже, апостолска похвало, мученика радовање, чија је проповед Тројица јединосушна.)
Исаије ликуј, Дјева имје во чревје, и роди Сина Емануила, Бога же и человјека; Восток имја Јему, Јегоже величајуше, Дјеву ублажајем.
(Исаије ликуј, Дјева заче и роди Сина Емануила, Бога и човека; Исток Му је име; Њега величајући Дјеву блажену прослављамо.)
Затим преломе колач на пола и држећи сваки своју половину саставлјају га. Љубећи колач свештеник говори:
„Христос посредје нас.“ (Христос је међу нама)
Свечар љуби Славски колач и одговара:
„И јест и будет.“ (Јесте и биће)
Ово чине три пута.
Кад домаћин донесе колач кући, тад запали свећу, окади је, а затим окади икону, себе, укућане и госте и сви се помоле Господу и своме Светитељу, као што су и уочи Славе радили. После молитве, домаћину и члановима породице се честита Слава.
Ако се колач сече у кући
Сто са Славском свећом треба наместити пред Славском Иконом. На столу, мало напред, стоји Славска свећа, са леве стране постави се Славски колач, са десне Славско кољиво (жито), у средини часа са црним вином, уз колач и нож, тамјан и хартија на којој су исписана имена свих чланова породице, да би их свештеник у молитви споменуо, и припремљена кадионица.
Кад свештеник дође у дом свог парохијана, улазећи поздравља га Јеванђелским речима: „Мир дому овоме и онима који живе у њему„На овај поздрав, домаћин одговара: „Амин, Боже дај„
Обред освећења је исти као и у Цркви.

Шта још треба знати о Слави
Ако постоје материјалне могућности може се, (али није обавезан), припремити и славски ручак да се угосте рођаци, пријатељи и комшије, а са њима и чланови породице. За време ручка обично се наздравља и диже се здравица. Увек се мора позвати на умереност, јер ово није никаква гозба, већ Српска Слава. За неке Славе увек се спрема посно послужење, јер увек падају у току великих постова (као Свети Никола, Свети Игњатије Богоносац, итд.). За друге Славе, које не падају у току неког од четири велика поста, посно послужење се спрема ако гости долазе у среду или петак (без обзира у који дан Слава иначе пада), – штавише, сваки православни хришћанин би требало да пости средом (због издајства Јудина), и петком (због Христовог распећа на крст).
Међутим, ако се нема материјалних могућности за припрему славског ручка, не сме се заборавити и Српска Слава, вршење славског обреда и молитва Богу за напредак и срећу свих чељади у дому који тога дана слави свог заштитиника.
Славу треба славити увек, ма у каквим се приликама човек налазио – у срећи или несрећи, у радости и у жалости, само треба разликовати битно од небитног – одвојити прослављање Светитеља од обичне гозбе, Славу од обичног весеља. И док Славску трпезу може припремити онај који има, а веселити се онај који није у жалости, дотле за Славску свећу, Славски колач, мало црног вина, кољива, тамјана и мало зејтина требало би да се у току године свако постара и спреми и да се кроз ту молитвену успомену одужи своме Светитељу.
Срби никада не треба да занемарују своју Славу. Православна вера их је кроз векове одржала и очувала, зато и они треба да чувају своју веру, не као обичај него као свесно убеђење.

И треба увек да потврде народну истину:
Где је Србин, ту је и Слава
Поред породичних, домаћих Слава постоје и: Црквене Славе, сеоске, градске или општинске Славе, школске славе, еснафске и слично.

 


Опело и помен преминулих

„Браћо, нећу да вам буде непознато шта је са онима који су уснули, да не бисте туговали  као они који немају наде. Јер ако верујемо да Исус умре и васкрсе,тако ће и Бог оне који су уснули у Исусу довести са Њим.“

Апостол Павле

О упокојењу душе

„Ако Господ не жели да нас помиње пред престолом Божијим, то значи да смо предати забораву. Ето зашто, кад пратимо наше уснуле, за њих просимо вјечнују памјат (вечни помен) код Бога. То не значи да ми нећемо заборављати наше умрле, него да од Господа просимо да их Он никад не заборави. Они које Господ вечно помиње – они су вечно са Богом“.

Епископ Амвросије

 

„За мртвима не треба туговати, него се треба борити за своје најрођеније да им Господ додели анђеоско насеље. То се тражи. А тугом се ништа не постиже. Себи се здравље ремети, и својом тугом душама ремети мир који су оне добиле од Господа. Зато треба да будемо молитвени, да се молимо за своје рођене. /…/ Ми се овде припремамо за вечни живот. Треба да будемо благодарни, захвални Богу за оне које Господ узима Себи. Ако се нису на време покајали, ми треба да се молимо од срца Господу, да им опрости грехе јер нема греха неопростивог, осим греха непокајања. За оне ближње који се нису покајали, морамо да чинимо добра дела за спомен и за њихов покој, јер то се прима пред Богом. /…/ Највише што можемо да учинимо за наше миле и драге који су Богу отишли је – да се молимо Богу за покој њихових душа и да, тамо где има свакодневна Света Литургија, дамо њихова имена, и да молимо свештенике да се моле з покој њихових душа. Свакодневна Литургија се служи у манастирима“.

Старац Тадеј

 

„Наши ближњи који су се упокојили чезну за нашим молитвама као што затвореници чезну за посетама својих рођака“.

Старац Пајсије Светогорац

 

Старац Михаило Валаамски о молитви за упокојене

Наша светла и радосна вера учи нас да ће доћи време кад ћемо видети своје драге покојнике и кад ћемо са њима нераздвојно вечно живети. Бог је безгранична Љубав. Он неће раздвојити оне, који су били сједињени везама љубави. Ми ћемо се радовати са онима које смо волели и са којима смо овде делили своје радости. Они, који су нам блиски и драги биће нам још ближи и дражи. Наша узајамна љубав биће још већа. Знајући све то, с каквом се ревношћу морамо молити за наше мртве! Наша повремена молитва може их избавити вечних мука. Како ће нам они бити захвални! Наша молитва за упокојене биће онолико снажна колико је то била наша љубав током њиховог живота. Сагласно томе, они ће нам бити блискији. Истинска молитва вере може учинити да нам мртви постану толико блиски да осетимо њихово присуство. Током молитве, једно срце обраћа се другом.

Свети Јован Кронштатски је једном рекао: „За мртве се морамо молити тако као да се ми сами налазимо у паклу и да патимо. Морамо осетити њихове муке и ревносно се молити да отпочину на месту светлости, где нема ни жалости ни суза.“ Наша света вера каже: „Молите се једни за друге.“ Молитва Цркве толико је снажна да се у свом узношењу на Небеса уздиже до самог престола Сведржитељевог. Та иста молитва спушта се и у пакао и избавља оне који су тамо заточени. Молитва Цркве упућена је Оцу Небеском у име Његовог возљубљеног и јединородног Сина, опомињући на Његову неизмерно велику жртву коју је на Крсту принео за грехе света. То се чини пред пречистим Телом Сина, изломљеним да би се нама опростили греси, и које лежи на олтару. Та молитва је сједињена и укрепљена молитвом свих Светитеља, а посебно свемоћним посредовањем Пресвете Богородице, неуморне заступнице рода хришћанског. Сваки пут кад се приноси помиритељска Жртва Тела и Крви Сина Божијег, присутан је васцели збор војске небеске, сабор Ангела и Светитеља. Сваки пут, кад током Литургије помињемо нашу усопшу браћу, њиховим душама је допуштено да присуствују, заједно са ангелима и Светитељима, и да се моле за своје спасење.

Са каквом устрепталом надом душа неке вама драге особе можда ишчекује да ступите у храм Божији и да од свештеника затражите да ту душу помене током великог и страшног светог обреда и да се ви сами, заједно са васцелом црквом, помолите за ту душу! Каквом се радошћу и утехом поново испуњава душа усопшег када се, призвана поменом у храм Божији, појави пред престолом Господњим са збором ангела да би Господа и Цркву преклињала за опроштај грехова и за добар одговор на Страшном суду Христовом! Каква неописива радост, срећа и блаженство испуњавају душу када честица, узета ради њеног помена на проскомидији, заједно са осталим честицама бива погружена у најсветију Крв Сина Божијег у Светом Путиру, уз ову молитву: „Опери, Господе, Крвљу Својом, грехе оних што се овде помињу!“

Требало би, дакле, да очувамо истинску љубав према наших драгим покојницима. Када ми умремо, и они ће се у нашем самртном часу сетити нас с истом љубављу с којом смо се и ми овде сећали њих. То ће нам помоћи. И док се ми овде с њима опраштамо са сузама и молитвама, они ће нас дочекати с радошћу и благим вестима. Мртви знају све о нама и шта ми овде чинимо. Они нас савршено виде и чују кад се за њих молимо. Чак и кад бисмо пожелели да се сакријемо у утробу земаљску и да се тамо молимо за мртве, они би знали, видели и чули ко се за њих моли. Они исто тако знају и коме, за кога и са каквим циљем се молимо. Колико тек о свему томе много више зна Сам Господ!

Мртве спасавају и добра дела и молитве живих током њихових помена. Каквом нежном, светом родитељском љубављу усопши родитељи воле своју децу која су остала на земљи – своје сирочиће! Каквом ангелском љубављу усопша деца воле своје родитеље који су остали на земљи! Каквом снажном љубављу венчани људи који су се упокојили воле своје брачне другове који су остали на земљи! Каквом чистом и истинском љубављу наша браћа, сестре, пријатељи и сви истински Хришћани воле оне који су овде остали, сједињени с њима у светој Вери! Какво нас мноштво душа тамо очекује! „Тамо ће се човекова душа срести са свима за које се молила и којима се током живота молила“, рекао је епископ Теофан Затворник. Каква утеха! Како је Бог милостив према нашим душама! Када ступимо у непознату земљу, Он нам одмах у сусрет шаље оне за које смо се молили и којима смо се молили. Ту снажну веру, то предосећање будућег живота, спокојну и блиставу смрт и потпуно прихватање свог удела у животу – све те благодатне дарове Светитељи примају због своје вере у Христа.

Према томе, уколико свим срцем желиш да помогнеш својим покојницима и да учиниш све што заповеда Црква, никад немој дозволити да те обузме сумња у његово или њено коначно спасење. Научи да је та сумња наговор нечистог духа. А зашто? Зато што нам Бог, кад мртви не би били достојни спасења, не би ни дозволио да се за њих молимо, како каже Свети Јован Дамаскин. Он је рекао и следеће: „Оним покојницима чије су душе недостојне спасења Бог није оставио никога ко ће се за њих молити: ни родитеље, ни жену, ни мужа, ни рођаке, ни пријатеље.“ На њима се испунило следеће пророштво: „Несрећни су они покојници за које се нико од живих не моли.“ Све до Страшног суда Христовог имамо времена да помогнемо једни другима и да побољшамо стање својих покојника. Бескрвна Жртва која се приноси за мртве пере њихове грехове и они добијају прилику да доспеју у боље стање. После Бескрвне жртве, најмоћнији начин да се помогне душама усопших јесу милосрдна дела. Свети Јован Златоусти каже: „Почаствујте мртве милостињом и добрим делима јер ће им то помоћи да избегну вечне муке.“ Амин.

 

За све информације, молимо вас да се обратите Парохијској канцеларији:

23 rue du Simplon – 75018 Paris
Тел. : 01 42 52 99 90 – Факс : 01 42 58 21 07
egliseorthodoxeserbe@gmail.com
од понедељка до суботе 8ч30 – 13ч30 и 16ч – 19ч