ЦРКВА СВЕТОГ САВЕ У ПАРИЗУ
  • Српски језик
  • Français
Menu

Летопис

Église Saint-Sava
23 rue du Simplon – 75018 Paris
Тел. : 01 42 52 99 90 (канцеларија)
Факс : 01 42 58 21 07
Сајт: www.saintsava.fr
Ел.пошта: eglise@saintsava.fr
egliseorthodoxeserbe@gmail.com

Протојереј-ставрофор Никола Шкрбић
Протојереј-ставрофор Славиша Шањић
(тел:06 22 03 56 61)

Од понедељка до суботе:
9.00 – 13.00 ч.
Недељом: 9.00 – 13.00 ч.

 

 

Богослужење

Богослужење Православне Цркве чине она молитвословља и свештене радње којима православни хришћани изражавају Богу своја осећања вере, наде и љубави, и посредством којих улазе у светотајинско општење са Њим, добијајући од Њега благодатне силе за свети и богоугодан живот, достојан истинског хришћанина. Значај богослужења у Православној Цркви је тај што оно образује верујуће, поучава их, и духовно их васпитава, пружајући им најбогатију духовну храну. Годишњи круг православног богослужења излаже нам, кроз живе слике и поуке, готово целокупну библијску историју, како старозаветну, тако и новозаветну, а такође и историју Цркве уопште. Богослужење нам открива догматска учења Цркве, и то кроз слике и примере Светих угодника Божијих чији спомен Света Црква свакодневно прославља. Централно богослужење у Православној Цркви јесте Света Божанска Литургија. Сва остала богослужења, као часови, вечерња, повечерје, полуноћница и јутрења су увод у Свету Литургију. Уопштено, кроз Православно богослужење ми улазимо у живо општење са Богом, а то је, са своје стране, припрема верних за вечно општење са Њим у будућем животу века који долази, припрема за блаженство за које је човек и створен.


БОГОСЛУЖЕЊА У ТОКУ ПОСТА

НЕДЕЉОМ   10.00 ЛИТУРГИЈА
СРЕДОМ        18.00 ЛИТУРГИЈА ПРЕЂЕОСВЕЋЕНИХ
ПЕТКОМ        9.30   ЛИТУРГИЈА ПРЕЂЕОСВЕЋЕНИХ
ПЕТКОМ       18.00  АКАТИСТ
СУБОТОМ      9.30  ЛИТУРГИЈА

ОСНОВЕ ПРАВОСЛАВНЕ ВЕРЕ (КАТИХИЗИС)

Основни појмови вере православне
О Божанском Откривењу
О Светом Предању и Светом Писму
О Светом Писму
Садржај православног вероучења

О ВЕРИ ПРАВОСЛАВНОЈ

О Символу Вере уопште и о његовом пореклу

О члановима Символа Вере

О првом члану Символа Вере
„Верујем у једнога Бога Оца Сведржитеља…“

О другом члану Символа Вере
„И у једнога Господа Исуса Христа…“

О трећем члану Символа Вере
„Који је ради нас људи и ради нашега спасења…“

О четвртом члану Символа Вере
„Који је распет за нас у време Понтија Пилата…“

О петом члану Символа Вере
„Који је васкрсао у трећи дан по Писму

О шестом члану Символа Вере
„Који се вазнео на Небеса…“

О седмом члану Символа Вере
„И Који ће опет доћи са славом да суди…“

О осмом члану Символа Вере
„И у Духа Светога. Господа Животворног…“

О деветом члану Символа Вере
„У једну, свету, саборну и апостолску Цркве“

О десетом члану Символа Вере
„Исповедам једно Крштење за отпуштење грехова“

О једанаестом члану Символа Вере
„ Чекам васкрсење мртвих“

О дванаестом члану Символа Вере
„И живот будућега века. Амин.“


ОСНОВНИ ПОЈМОВИ ВЕРЕ ПРАВОСЛАВНЕ

 

Као образац здраве науке
имај оно што си чуо од мене
у вери и љубави у Христу Исусу.
(2. Тим. 1, 13)

 

1. Православни катихизис (вероучење) представља поуку о православној хришћанској вери која се предаје сваком Хришћанину ради благоугађања Богу и спасења душе.
2. Реч „катихизис“ преведена са грчког језика значи оглашење, усмено поучавање, а сходно употреби још од апостолског доба, овом се речју означава основно учење о православној хришћанској вери које је неопходно сваком Хришћанину (Лк. 1,4; Дап. 18, 25).
3. За благоугађање Богу и за спасење душе потребни су, најпре, познање истинског Бога и права вера у Њега, а као друго – живот по вери и добра дела.
4. Вера је неопходна зато што, како сведочи реч Божија, без вере није могуће угодити Богу (Јевр. 11,6).
5. Веру нераздвојно треба да прате живот по вери и добра дела, јер, како сведочи реч Божија, вера без дела мртва је (Јаковљ. 2, 20).
6. Према објашњењу Светог Апостола Павла, вера је основ свега чему се нацамо, потврда ствари невидљивих (Јевр. 11, 1).
7. Разлика између знања и вере је у томе што знање за предмет има видљиво и схватљиво, а вера – невидљиво и чак несхватљиво. Знање се заснива на искуству или истраживању предмета, а вера на поверењу у сведочанство Истине. Знање припада уму, мада може да делује и на срце; вера припада превасходно срцу, иако отпочиње у мислима.
8. У учењу побожности захтева се не само знање него и вера, јер је главни предмет овога учења Невидљиви и Несхватљиви Бог и Премудрост Божија у тајни скривена. Стога многи делови овога учења не могу да буду обухваћени разумним познањем, него могу да буду примљени само вером. „Вера“ – каже Свети Кирил Јерусалимски – „представља око које озарује сваку савест; она човеку предаје знање. Јер, каже Пророк, ако не верујете нећете разумети (Иса. 7,9)“ (Пета катихеза за оглашене).
9. Свети Кирил објашњава неопходност вере још и на следећи начин: „Не сматра се вера за велико само међу нама који носимо Име Христово, него се вером савршава и све оно што се савршава у свету, чак и од стране људи који су Цркви туђи. На вери се темељи земљорадња: јер онај ко не верује да ће убрати плодове који ће израсти, неће хтети да се помучи. Вером се руководе морепловци – поверивши своју судбину малом комаду дрвета и претпоставивши непостојано кретање таласа тврђем елементу, земљи – они се препуштају неизвесним надама имајући уз себе само веру, у коју се уздају више но у било какву котву (Пета катихеза за оглашене).

НАСЛОВ

О БОЖАНСКОМ ОТКРИВЕЊУ

10. Учење Православне Цркве ми црпимо из Божанског Откривења.
11. Под „Божанским Откривењем“ подразумева се оно што је Сам Бог открио људима, како би они могли да исправно и спасоносно верују у Њега и поштују Га како доликује.
12. Бог је такво Откривење дао за све људе, јер је оно потребно свима и спасоносно је за све, но пошто нису сви људи били способни да Откривење приме непосредно од Бога, Он је изабрао нарочите гласнике Свога Откривења, који би га предали свим људима који желе да га прихвате.
13. Откривење од Бога нису сви људи у стању непосредно да приме због греховне нечистоте и слабости духа.
14. Гласници Откривења Божијег били су Адам, Ноје, Авраам, Мојсије и други Пророци. Они су примили и проповедали основе Откривења Божијег; у пуноти, пак, и савршенству Откривење Божије на земљу је донео, и распространио га по Васељени преко својих ученика и Апостола, Оваплоћени Син Божији, Господ наш Исус Христос.
Апостол Павле на почетку своје Посланице Јеврејима каже: Бог, Који је из давнине много пута и разним начинима говорио Оцима преко Пророка, у ове последње дане говорио Је нама преко Сина, Којега постави наследником свега, кроз Којега је и векове створио (Јевр. 1, 12).
Исти Апостол Коринћанима пише: Говоримо премудрост Божију, у тајни сакривену, коју предодреди Бог пре векова за славу нашу, коју ни један од кнезова овог века није познао… А нама Бог откри Духом Својим; јер Дух све испитује, и дубине Божије (1. Кор. 2, 7-8,10).
Јеванђелист Јован у Јеванђељу пише: Бога нико није видео никад: Јединородни Син Који је у наручју Оца, Он гa објави (Јн. 1,18).
Сам Исус Христос каже: Нико не зна Сина до Отац; нити Оца ко зна до Син, иако Син хоће коме открити (Мт. 11, 27).
15. Човек може да познаје Бога кроз посматрање света који је Бог створио, али такво познање је несавршено и недовољно, и може да послужи само као припрема за веру или као некаква помоћ за познање Бога из Његовог Откривења.
Јер што је на Њему невидљиво, од постања света умом се на створењима јасно види, Његова вечна сила и Божанство (Римљ. 1, 20).
Створио је од једне крви сваки народ човечанства да станује по свему лицу земаљскоме, и поставио је унапред одређена времена и међе њихова борављења, да траже Господа, не би ли га додирнули и нашли, мада Он није далеко ни од једнога од нас. Јер у Њему живимо, и крећемо се, и јесмо (Дап. 17, 26-28).
„Према томе, вери у Бога претходи мисао да Бог постоји, до које долазимо преко творевине. Пажљиво посматрајући створени свет ми познајемо да је Бог Премудар, Свемогућ, Добар; такође, познајемо и све Његове невидљиве особине. На тај начин прихватамо Га као Врховног Владику. Пошто је Бог Творац целог света, а ми представљамо део света, произилази да је Бог и наш Творац. За овим познањем следи вера, а за вером поклоњење“ (Св. Василије Велики, Посланица 232).

О СВЕТОМ ПРЕДАЊУ И СВЕТОМ ПИСМУ

16. Божанско Откривење се међу људима шири и чува у истинској Цркви на два начина: посредством Светог Предања и Светог Писма.
17. Под „Светим Предањем“ подразумева се оно што људи који истински верују и који поштују Бога речју и делом предају један другоме и претци потомцима: учење вере, Закон Божији, Свете Тајне и свештене обреде.
18. Сви који заиста верују, сједињени Светим Предањем вере, у целини и прејемствено[1], како је Божански установљено, чине Цркву, која и јесте верни чувар Светог Предања, или, по речима Светог Апостола Павла – Црква Бога живога, стуби тврђава истине (1. Тим. 3,15).
19. Светим Писмом називају се књиге које је написао Дух Божији преко од Бога освећених људи који се зову Пророци и Апостоли. Ове књиге се обично називају Библијом.
20. „Библија“ је грчка реч. Она значи – „Књиге“. Овим називом изражава се то да су Свештене Књиге достојне пажње више од свих других књига.
21. Најстарији и првобитни начин ширења Откривења Божијег јесте Свето Предање. Од Адама до Мојсеја није било Свештених књига. Сам Господ наш Исус Христос је Своје Божанско учење и заповести предао Својим ученицима речју и примером, а не књигом. И Апостоли су испрва ширили веру и утврђивали Цркву Христову на исти начин – усмено. Неопходност Предања види се и из тога што књигама не могу да се користе сви, а Предањем могу.
22. Свето Писмо дато је зато да би се Откривење Божије сачувало тачније и непромењено. У Светом Писму ми читамо речи Пророка и Апостола управо онако као да смо живели са њима и слушали их, без обзира на то што су Свештене Књиге написане неколико векова и миленијума пре нашег времена.
23. Ми смо дужни да чувамо Свето Предање, као сагласно Божанском Откривењу и Светом Писму, чему нас учи и само Свето Писмо – Апостол Павле пише: Тако дакле, браћо, стојте чврсто и држите предања којима сте научени, било нашом речју, било посланицом (2. Сол. 2, 15).
24. Предање је и сада неопходно за правилно схватање Светог Писма, за правилно савршавање Светих Тајни и очување свештених обреда у чистоти њиховог првобитног поретка.
Свети Василије Велики о томе каже следеће: „Од догмата и поука сачуваних у Цркви неке имамо у писаном облику, док смо неке примили од апостолског предања, кроз прејемство у тајности. И једно и друго има исту силу за побожност, чему неће противречити нико ко је макар и мало упућен у црквени поредак. Јер ако се усудимо да одбацимо неписане обичаје, као да они нису од великог значаја, неприметно ћемо нанети штету Јеванђељу у ономе што је најважније, а од апостолске ће проповеди остати тек пусто име. Подсетимо, на пример, најпре на оно прво и најопштије: ко је писмом учио да се они који се уздају у Име Господа нашег Исуса Христа осењују знаком крста? Која нас је посланица учила да се на молитви окрећемо ка истоку? Ко нам је од Светих написмено оставио речи призивања (Духа Светога) у претварању Евхаристијског Хлеба и Чаше Благослова? Јер ми се не задовољавамо оним речима које помињу Апостол или Јеванђеље, него и пре и после њих произносимо и друге, које смо примили из неписаног учења и које имају велику силу за савршавање Свете Тајне. Такође, по ком то писму благосиљамо воду Крштења, и јелеј Помазања, па још и самог онога који се крштава? Зар то не чинимо по (у Светом Писму) прећутаном и тајном Предању. И шта још? Која нас је писана реч научила и самом помазивању јелејем? Одакле трикратно погружење човека и остало што се односи на крштење; из ког је то писма узето одрицање од сатане и анђела његових ? Није ли узето из овог необнародованог и необјављеног учења које су Оци наши сачували у ћутању недоступном за љубопитљивост и изношење, пошто су са разлогом били научени да ћутањем чувају светињу Тајни? Јер како би се могло писмено објављивати учење о ономе на шта некрштенима није допуштено ни да погледају?“ (Правило 27. О Светом Духу. Гл. 27).

О СВЕТОМ ПИСМУ

25. Свештене Књиге су написане у различита времена. Једне – пре Рођења Христовог, друге – после.
26. Ове две целине Свештених Књига имају посебне називе. Оне које су написане пре Рођења Христовог називају се књигама Старог Завета; оне пак које су написане после Рођења Христовог називају се књигама Новог Завета.
27. Стари и Нови Завет – то је, другачије речено, стари и нови савез Бога са човеком.
28. Стари Завет се састојао у томе што је Бог обећао да ће људима даровати Божанског Спаситеља и припремао их је да Га приме.
29. За примање Спаситеља Бог је људе припремао откривењима, пророштвима и прасликама.
30. Нови Завет се састоји у томе што је Бог људима заиста даровао Божанског Спаситеља, Јединородног Сина Свога, Исуса Христа.
31. Свети Кирило Јерусалимски, Свети Атанасије Велики и преподобни Јован Дамаскин прихватају бројку од двадесет две Свештене књиге Старог Завета, сходно броју слова првобитног јеврејског језика (Св. Атанасије, 39. Празнична посланица; Преп. Јован Дамаскин, Тачно изложење вере Православне, књ. 4, гл. 17).
32. Јеврејско бројање заслужује пажњу зато што су њима (Јеврејима) – како каже Апостол Павле – (биле) поверене речи Божије, и зато што је новозаветна хришћанска Црква примила старозаветне Свештене Књиге од старозаветне јеврејске цркве (Римљ. 3, 2).
33. Старозаветне књиге Свети Кирило и Атанасије овако набрајају:

1. Књига Постања (тј. Прва Мојсијева),
2. Излазак (Друга Мојсијева),
3. Левитска (Трећа Мојсијева),
4. Бројеви (Четврта Мојсијева),
5. Закони поновљени (Пета Мојсијева),
6. Књига Исуса Навина,
7. Књига о Судијама и као додатак њој Књига о Рути,
8. Прва и друга књига о Царевима као два дела једне
књиге,
9. Трећа и четврта књига о царевима,
10. Прва и друга књига Дневника (тј. Паралипоменон),
11. Књига Јездрина прва и друга, која се према грчком наслову зове Немијина,
12. Књига о Јестири,
13. Књига о Јову,
14. Псалтир,
15. Приче Соломонове,
16. Књига проповедникова, истога писца,
17. Песма над песмама, његова,
18. Књига пророка Исаије,
19. Књига пророка Јеремије,
20. Књига пророка Језекиља,
21. Књига пророка Данила,
22. Књиге дванаест Пророка.

34. У овом набрајању старозаветних књига нису поменуте књига Премудрости Исуса, сина Сирахова, као и неке друге књиге којих нема на јеврејском језику (као што су Премудрости Соломонове и Књиге Макавејске).
35. Ми треба да примамо ове последње књиге. За њих Св. Атанасије Велики каже да су од Отаца остављене да их читају они који ступају у Цркву.
36. Према садржају старозаветне књиге могу да се поделе на четири групе:

1) законске, које представљају темељ Старог Завета;
2) историјске, које садрже првенствено историју побожности;
3) поучне, које садрже учење побожности;
4) пророчке, које садрже пророштва или предсказања о будућем, а нарочито о Исусу Христу.

37. Законских књига има пет; њих је написао пророк Мојсеј: Постање, Излазак, Левитска, Бројеви, Закони поновљени. Сам Исус Христос даје овим књигама заједнички назив – Закон Мојсејев (Лк. 24, 44).
38. Књига Постања садржи повест о стварању света и човека, а такође и историју и поредак побожности у прва времена људског рода.
39. Остале четири књиге Мојсејеве садрже историју побожности из времена пророка Мојсеја и Закон који је преко њега дат од Бога.
40. Историјске књиге Старог Завета су књига Исуса Навина, о Судијама, о Рути, о Царевима, књига Дневника, те књиге Јездрина, Немијина и о Јестири.
41. Поучне књиге су књига о Јову, Псалтир и књиге Соломонове (Приче Соломонове, Књига проповедника, Песма над песмама).
42. Псалтир заједно са учењем побожности садржи и осврте на историју и многа пророштва о Христу Спаситељу. Псалтир представља најважнији путоказ у молитви и прослављању Бога, те се стога стално употребљава у црквеном богослужењу.
43. Пророчке књиге су књиге пророка Исаије, Јеремије, Језекиља, Данила и дванаест других Пророка.
44. Новозаветних књига има двадесет седам.
45. Законским књигама, тј. окосницом Новога Завета, оправдано можемо да назовемо Јеванђеље, које чине четири књиге јеванђелиста Матеја, Марка, Луке и Јована.
46. „Јеванђеље“ је грчка реч која означава „благовест“, тј. добру и радосну вест.
47. Књиге које називамо Јеванђељем благовесте о Божанству Господа нашег Исуса Христа, о Његовом доласку на земљу, о Његовом животу на земљи, о Његовим чудесним делима и спасоносном учењу, и коначно, о Његовој Крсној смрти, славном Васкрсењу и Вазнесењу на небо.
48. Ове књиге назване су Јеванђељем зато што за људе не може бити боље и радосније вести, него што је вест о Божанском Спаситељу и о вечном спасењу. Управо због тога читање Јеванђеља у цркви сваки пут се најављује и праћено је радосним клицањем: „Слава Теби, Господе, слава Теби!“
49. Међу новозаветним књигама, историјска књига је“Дела Светих Апостола“.
50. Она приповеда о силаску Светог Духа на Апостоле и о ширењу хришћанске Цркве преко њих.
51. Реч „апостол“ значи „посланик“. Овим именом називају се изабрани ученици Господа нашег Исуса Христа, које је Он послао да проповедају Јеванђеље.
52. Поучне књиге Новог Завета – то су седам Саборних посланица: једна Апостола Јакова, две Петрове, три Јованове, једна Јудина, као и четрнаест посланица Апостола Павла: Римљанима, две Коринћанима, Галатима, Ефесцима, Филипљанима, Колошанима, две Солуњанима, две Тимотеју, Титу, Филимону и Јеврејима.
53. Међу књигама Новог Завета постоји и пророчка књига – то је Апокалипса Св. ап. Јована.
54. У преводу са грчког реч Апокалипса значи „Откривење“.
55. Ова књига садржи тајанствене представе будућих догађаја у Цркви Христовој и целом свету.
56. Приликом читања Светог Писма неопходно је држати се следећег. Као прво, потребно је читати га са побожношћу, као реч Божију, и уз молитву за његово разумевање; као друго, треба га читати са чистом намером – да бисмо се поучавали у вери и добили подстицај за добра дела; као треће, потребно је разумевати га у складу са тумачењем Православне Цркве и Светих Отаца.
57. Када Црква пружа учење Откривења Божијег и Светог Писма људима којима оно није познато, она им указује на следећа обележја из којих се види да је то истинска реч Божија:
1) узвишеност овога учења, која сведочи о томе да оно не може да буде проналазак људског ума; о
2) чистоту тога учења, која показује да је оно произашло од најчистијег ума Божијег;
3) пророштва;
4) чудеса;
5) силину утицаја тога учења на људска срца, својствену само сили Божијој.

58. Пророштва представљају обележје истинског Откривења Божијег, и то може да се појасни на примеру. Пророк Исаија је предсказао рођење Христа Спаситеља од Дјеве, што природни људски разум није могао ни да замисли. Неколико стотина година након тога пророштва, Господ Исус Христос се родио од пресвете Дјеве Марије. Немогуће је не видети да је пророштво било реч Свезнајућег Бога, а остварење пророштва – дело Бога Свемогућега. Зато и Свети јеванђелист Матеј, описујући Рођење Христово, наводи пророштво Исаијино: А све се ово догодило да се испуни што је Господ казао преко пророка који говори: Ето, девојка ћe зачети, и родиће сина, и наденуће му име Емануил, што ћe peћи: С нама Бог (Мт. 1, 22-23).
59. Чудеса – то су дела која не могу бити учињена људском силом ни умећем, него само свемогућом силом Божијом. На пример – васкрснути мртвога.
60. Чудеса представљају обележје истинске речи Божије. Ко твори истинска чудеса, тај делује силом Божијом, и сходно томе, угодан је Богу и суделује у Духу Божијем. А таквом човеку својствено је да говори само чисту истину. Стога кроз њега без сумње говори Реч Божија. Зато и Сам Господ наш Исус Христос чудеса сматра за важно сведочанство Свога Божанског посланства: Ја имам сведочанство веће од Јованова; јер дела која ми даде Отац да их свршим, ова дела која Ја чиним, сведоче за Мене да ме је Отац послао (Јн. 5, 36).
61. Моћно деловање хришћанског учења нарочито може да се види на примеру дванаест Апостола који су изабрани међу сиромашним, неуким људима, ниског друштвеног положаја. Ипак, они су тим учењем победили и покорили Христу силне, мудре и богате, цареве и царства.

САДРЖАЈ ПРАВОСЛАВНОГ ВЕРОУЧЕЊА

62. Да би се правилно представио садржај учења побожности, за основу се, према књизи „Православно исповедање“ коју су одобрили Православни Источни Патријарси, може узети изрека Апостола Павла о томе да за Хришћанина у овом животу темељ треба да буду ВЕРА, НАДА и ЉУБАВ. А сад остаје вера, нада, љубав, ово троје (1. Кор. 13,13).
Хришћанину су дакле потребни:
као прво, учење о вери у Бога и у тајне које Он открива;
као друго, учење о нади у Бога и средствима за утврђивање у њој;
и као треће, учење о љубави према Богу и према свему што Он заповеда да се љуби.
63. Црква нас у учење о вери уводи Символом Вере.
64. За руководство у учењу о нади могу да се узму изреке Господње о блаженству и Молитва Господња.
65. Основно учење о љубави може се пронаћи у десет заповести Закона Божијег, а такође и у Новом Завету (Мт. 5, 44, 46; 10, 37. Мк. 12, 30-33. Лк. 7, 47; 11, 42. Јн. 13, 34-35. 1. Кор. 13, 19 и др.).

О СИМВОЛУ ВЕРЕ УОПШТЕ И О ЊЕГОВОМ ПОРЕКЛУ

66. Символ вере је учење о основним истинама хришћанске вере, изложено кратким и прецизним речима.
67. (Символ вере гласи):

1) Верујем у једнога Бога, Оца, Сведржитеља, Творца Неба и земље и свега видљивог и невидљивог.
2) И у једнога Господа Исуса Христа, Сина Божијег, Јединородног, од Оца рођеног пре свих векова; Светлост од Светлости, Бога истинитог од Бога истинитог, рођеног, не створеног, једносушног Оцу, кроз кога је све постало;
3) Који је ради нас људи и ради нашег спасења сишао са Небеса, и оваплотио се од Духа Светога и Марије Дјеве и постао човек;
4) И Који је распет за нас у време Понтија Пилата, и страдао и погребен;
5) И Који је васкрсао у трећи дан по Писму;
6) И Који се узнео на Небеса и седи с десне стране Оцу;
7) И Који ће опет доћи са славом да суди живима и мртвима, и Његовом Царству неће бити краја.
8) И у Духа Светог, Господа, Животворног, Који од Оца исходи, Који се са Оцем и Сином заједно поштује и заједно слави, Који је говорио кроз Пророке.
9) У Једну, Свету, Саборну и Апостолску Цркву.
10) Исповедам једно крштење за опроштење грехова.
11) Чекам васкрсење мртвих.
12) И живот будућег века. Амин.

68. Учење вере овако су изложили оци Првог и Другог Васељенског Сабора.
69. Васељенски Сабор – то је сабор пастира и учитеља хришћанске Саборне Цркве, по могућности из целе васељене, сазван ради утврђивања истинитог учења и поретка мећу Хришћанима.
70. Васељенских Сабора било је седам:

1. у Никеји – 325. г.
2. у Константинопољу – 381. г.
3. у Ефесу – 431. г.
4. у Халкидону – 451. г.
5. у Константинопољу – 553. г.
6. у Константинопољу – 680 г.
7. у Константинопољу – 787. г.

71. Пракса сазивања сабора почива на примеру Апостола, који су сазвали Сабор у Јерусалиму (Дап. 15). Као основ за то служе и речи Самог Господа Исуса Христа које дају одредбама Цркве такву важност, да се онај ко их нарушава сматра лишеним благодати попут незнабошца. Ако ли не послуша ни Цркву, нека ти буде као незнабожац и цариник (Мт. 18, 17). Начин на који Васељенска Црква доноси своје одредбе јесте Васељенски Сабор.
72. Први и Други Васељенски Сабор, на којима је састављен символ вере, били су сазвани због следећих разлога: први – ради утврђивања истинитог учења о Сину Божијем, а против лажног учења Аријевог, и други – ради утврђивања учења о Духу Светом, против лажног учења Македонијевог.
73. Први Васељенски Сабор саставио је 20 правила (или канона), док је Други Васељенски Сабор саставио 7 правила.

О ЧЛАНОВИМА СИМВОЛА ВЕРЕ

74. Да бисмо што боље схватили Васељенски Символ вере, треба да обратимо пажњу на његову поделу на дванаест чланова, или делова, и да размотримо сваки члан посебно.
75. У првом члану Символа вере говори се о Богу, нарочито о Првој Ипостаси Свете Тројице – о Богу Оцу и о Богу као Творцу света.
У другом члану говори се о Другој Ипостаси (Лицу) Свете Тројице, о Господу Исусу Христу, Сину Божијем. У трећем члану – о Оваплоћењу Сина Божијег. У четвртом члану – о страдању и смрти Исуса Христа. У петом члану – о Васкрсењу Исуса Христа. У шестом члану – о Вазнесењу Исуса Христа на Небо. У седмом члану – о Другом Доласку Исуса Христа на земљу.
У осмом члану – о Трећој Ипостаси (Лицу) Свете Тројице, Духу Светом.
У деветом члану – о Цркви.
У десетом члану – о Крштењу, при чему се подразумевају и друге Свете Тајне.
У једанаестом члану – о будућем (свеопштем) Васкрсењу мртвих.
У дванаестом члану говори се о Вечном Животу.

О ПРВОМ ЧЛАНУ СИМВОЛА ВЕРЕ

„Верујем у Једнога Бога Оца, Сведржитеља, Творца Неба и земље и свега видљивог и невидљивог.“

76. Веровати у Бога – значи бити тврдо убеђен у Његово постојање, Његове особине и дела, и свим срцем прихватати речи Његовог Откривења о спасењу рода људског.
77. Из Светог Писма може се сазнати у чему треба да се огледа вера у Бога. Апостол Павле пише: Без вере није могуће угодити Богу; јер онај који прилази Богу треба да верује да Бог постоји и да Он награђује оне који Га траже (Јевр. 11, 6). Дејство вере у Хришћанима Апостол представља следећом молитвом Богу за њих: Да вам по богатству славе Своје даде силу, да ојачате Духом Његовим у унутарњем човеку, да се Христос вером усели у срца ваша (Еф. 3, 16-17).
78. Права вера у Бога најнепосредније се огледа у исповедању вере.
79. Исповедати веру – значи отворено признавати да се држимо православне вере, и то са таквом искреношћу и чврстином, да ни прелести (обмане), ни претње, ни мучења, па чак ни смрт не би могли да нас натерају да се одрекнемо вере у Истинитог Бога и у Господа нашег Исуса Христа.
80. Апостол Павле сведочи да је исповедање вере нужно за спасење: Јер се срцем верује за праведност, а устима се исповеда за спасење (Римљ. 10,10).
81. За спасење је нужно не само веровати, него и исповедати православну веру, јер ако би се неко одрекао исповедања православне вере да би сачувао пролазни живот или земаљске угодности, он би тиме показао да нема истинску веру у Бога Спаситеља и у будући блажени живот.
82. У Символу вере није речено: верујем у Бога, него је додато: у Једног Бога – зато да би се одбацило лажно учење незнабожаца, који су, сматрајући створење за Бога, мислили да је богова много.
83. Саме речи учења Светог Писма о јединству Божијем унесене су у Символ вере из следеће изреке Апостола Павла: нема ниједнога другога Бога осим једнога. Јер ако и има такозваних богова, било на небу било на земљи, као што је много богова и много господа, али ми имамо само Једнога Бога Оца, од Којега је све иза Којега смо ми, и Једнога Господа Исуса Христа, кроз Којега је све и ми кроз Њега (1. Кор. 8, 46).
84. Сама Суштина Божија не може се познати. Она превазилази свако познање, не само људско, него и анђеоско.
85. О овоме је у Светом Писму преко Апостола Павла речено, да Бог живи у светлости неприступној и да Њега нико од људи не виде, нити може видети (1. Тим. 6, 16).
86. Из Откривења Божијег могу се извући следећи закључци о Суштини Божијој и главним Својствима Божијим: Бог је Дух Вечни, Сведобри, Свезнајући, Свеправедни, Свемоћни, Свеприсутни, Неизмењиви, Сведовољни, Свеблажени.
87. Све ово може да се види из Светог Писма. Сам Господ Исус Христос је рекао: Бог је Дух (Јн. 4, 24). О вечности Божијој пророк Давид каже: Пре него се горе родише и сазда земља н васељена, и од века до века – Ти си Бог (Пс. 90, 2). У Откривењу Јовановом стоји следеће славословље Богу: Свет, Свет, Свет јесте Господ Бог Сведржитељ, Који беше и Који јесте и Који долази (Откр. 4, 8). Апостол Павле каже да је Јеванђеље објављено по заповести вечнога Бога (Римљ. 14, 25).
О Доброти Божијој Сам Исус Христос је рекао: Нико није добар осим једнога Бога (Мт. 19, 17). Апостол Јован каже: Бог је Љубав (1. Јован. 4, 16). Пророк Давид пева: Дарежљив је и милосрдан Господ, дуго трпи и велике је милости. Добар је Господ према свима и жалостив на сва дела Своја (Пс. 145, 89).
О Свезнању Божијем Апостол Јован вели: Бог је већи од срца нашег и зна све (1. Јован. 3,20). Апостол Павле кличе: О дубино богатства и премудрости и разума Божијега! Како су неиспитиви судови Његови и ненстраживи путеви Његови (Римљ. 11, 33).
О Праведности суда Божијег пророк Давид каже: Праведан је Господ, љуби правду; Лице ће Његово видети праведници (Пс. 11,7). Апостол Павле вели како ће Бог дати свакоме по делима Његовим и да Бог не гледа ко је ко (Римљ. 2, 6,11).
О Свемоћи Божијој Псалмопојац каже: Јер Он рече, и постаде; Он заповеди, и показа се (Пс. 33, 9). Арханђел Гаврило у Јеванђељу каже: У Бога је све могуће што каже (Лк. 1, 37).
Свеприсутност Божију Давид представља овако: Куда бих отишао од Духа Твојега, и од лица Твојега куда бих утекао? Да изађем на небо, Ти си онде; да сиђем у пакао, онде си. Да се дигнем на крилима од зоре. и преселим се на крај мора: и онде ће ме рука Твоја водити, и држати ме десница Твоја. Да речем: мрак ће ме сакрити; али је и ноћ као видело око мене. Ни мрак неће замрачити од Тебе, и ноћ је светла као дан: мрак је као светлост {Пс. 139, 712).
Апостол Јаков пише да код Оца Светлости нема изменљивостн ни сенке промене (Јаковљ. 1,17).
Апостол Павле каже да Бог не прима угађања од руку човечијих, као да нешто треба Њему, Који Сам даје свима живот и дисање и све (Дап. 17, 25). Он Бога назива Блажени и Једини Владар, Цар царева и Господар господара (1. Тим. 6, 15).
88. Бог јесте Дух, иако му Свето Писмо приписује телесне удове, на пример срце, очи, уши, руке. Свето Писмо се ту прилагођава обичном људском језику, и треба га схватити у духовном и узвишеном смислу; на пример, Срце Божије означава Доброту или Љубав Божију, Очи и Уши означавају Свезнање, а Руке – Свемоћ.
89. Бог је свуда, али каже се да Он пребива „на небесима“ или „у храму“. Да, Бог је свуда, но на небесима је нарочито присутан, тамо Га блажени духови славе у вечној слави; и у храмовима Он је нарочито присутан, благодатно и тајанствено, и верни то присуство побожно примећују и осећају; понекад, оно се показује кроз посебна знамења.
Исус Христос каже: Где су два или три сабрана у Име Моје, онде сам и Ја међу њима (Мт. 18, 20).
90. Речи Символа: “ Верујем у Једног Бога Оца“ треба схватити у смислу односа према тајни Свете Тројице, јер Бог је Један по Суштини, али тројичан у Лицима: Отац, Син и Свети Дух – Тројица Једносушна и Нераздељива.
91. О Светој Тројици се говори у Светом Писму. Најважније изреке о овоме у Новом Завету су следеће: Идите, дакле, и научите све народе крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа (Мт. 28,19). Јер је троје што сведочи на небу: Отац, Логос (Реч), и Свети Дух; и ова Тројица су Једно (1. Јован. 5, 7).
92. О Светој Тројици се говори и у Старом Завету, али не тако јасно. На пример: Речју Господњом небеса се створише, и духом уста Његових сва војска њихова (Пс. 33, 6). Свет, Свет, Свет је Господ Саваот, пуна је сва земља славе Његове (Иса 6,3).
93. Бог је један у Три Лица. Ми не можемо да разумемо ову дубоку тајну Божију, али верујемо у њу по неизмењивом сведочанству речи Божије: Шта јеу Богу нико не зна осим Духа Божијега (1. Кор. 2, 11).
94. Лица Свете Тројице међусобно се разликују по томе што се Бог Отац не рађа нити исходи од других Лица; Син Божији се предвечно рађа од Оца; Дух Свети предвечно исходи од Оца.
95. Три Ипостаси или Лица Пресвете Тројице потпуно су истог Божанског достојанства. Као што је Отац Истинити Бог, исто тако је и Син Истинити Бог, и Дух Свети је Истинити Бог, и при томе у Три Ипостаси (Лица) јесте само један Триипостасни (Трилични) Бог.
96. Бог се назива Сведржитељем зато што Он све што постоји одржава Својом силом и Својом вољом.
97. Речи Символа: “ Творца неба и земље и свега видљивог и невидљивог“ говоре о томе да је Бог створио све и да без Бога ничега не може да буде.
98. Ове речи узете су из Светог Писма. Књига Постања почиње речима: У почетку створи Бог небо и земљу. Апостол Павле о Исусу Христу, Сину Божијем, каже следеће: Јер Њиме би саздано све, што јер на небесима и што је на земљи, што је видљиво и што је невидљиво, били престоли или господства, или началства или власти: све је Њиме иза Њега саздано (Кол. 1,16).
99. У Символу вере се под „невидљивим“ подразумева невидљиви, тј. духовни свет, коме припадају Анђели.
100. Анђели су бестелесни духови, обдарени умом, вољом и силом.
101. Реч „анђео“ значи „весник“.
102. Они су тако названи зато што их Бог шаље да би објавио вољу Своју. Тако је на пример Арханђел Гаврило био послат од Бога како би Пресветој Дјеви Марији објавио зачеће Спаситеља.
103. Невидљиво је створено пре видљивог, Анђели су створени пре људи.
104. Сведочанство о томе може се наћи у Светом Писму. У Књизи о Јову Сам Бог о стварању земље овако говори: Ко јој јв метнуо камен угаони? Када звезде беху (створене), клицаху ми сви Анђели Моји (Јов 38, 67).
105. Назив „Анђео-чувар“ узет је из следећих речи Господа Исуса Христа: Јер анђелима Својим заповеда за тебе да те чувају по свим путевима твојим (Пс. 91,11).
106. Свако од нас има свог Анђела-чувара. У то ће нас уверити следеће речи Господа Исуса Христа: Гледајте да не презрете једнога од малих ових; јер вам кажем да анђели њихови на небесима стално гледају лице Оца Мога небескога (Мт. 18,10).
107. Нису сви Анђели добри и доброчинитељи. Постоје и зли анђели који се другачије називају ђаволима (или демонима).
108. Они су такође створени као добри. А зли су постали тако што су нарушили дуг потпуне покорности Богу, те су тако отпали од Њега и пали у самољубље, гордост и злобу. По речима Апостола Јуде, то су Анђели који не сачуваше своје достојанство, него напустише своје боравиште (Јуд. 1,6).
109. Реч „ђаво“ (диаболос) на грчком значи „клеветник“ или „обманитељ“.
110. Зли анђели се називају ђаволима, тј. клеветницима или заводницима, зато што се труде да напакосте људима обмањујући их, наводећи их на лажне мисли и зле жеље.
111. Свето Писмо нам је о стварању света открило то, да је у почетку Бог ни из чега створио небо и земљу. Земља је била без обличја (тј. није имала спољашњи облик који је нама познат) и пуста. Затим је Бог постепено створио све што је на небу и на земљи.
Првога дана постања света створио је светлост. Другога дана – небески свод, тј. видљиво небо. Трећега дана – море, копно и биље. Четвртога дана – сунце, месец и звезде. Петога дана – рибе и птице.
Шестога дана – четвероножне копнене животиње и, коначно – човека.
Са човеком стварање је завршено, а седмога дана Бог је починуо од свих дела Својих. Зато је седми дан назван „субота“, што у преводу са јеврејског језика значи „мировање“.
112. Видљиве ствари нису створене такве каквима их ми данас видимо. При стварању све је било добро веома, тј. чисто, дивно и неповређено.
113. Познате су околности стварања човека. Бог у Светој Тројици је рекао: да начинимо човека по Својему обличју, као што смо ми (1. Мојс. 1, 26). И тако створи Бог од земље тело првог човека, Адама, и дуну у лице његово дах живота, те га уведе у Рај и даде му храну, осим осталих рајских плодова и плодове са дрвета живота; коначно, узевши од Адама ребро док је спавао, створи од њега прву жену – Еву (1. Мојс. 2, 2122).
114. Обличје Божије састоји се, према тумачењу Апостола Павла, из праведности и светости истине (Еф. 4,24).
115. „Дах живота“ је душа – духовно и бесмртно биће.
116. Реч „Рај“ значи врт. Тако је названо дивно и блажено обитавалиште првог човека, које је у књизи Постања описано као врт.
117. Рај у коме су живели први људи за тело је био стваран, као видљиво блажено обитавалиште, док је за душу био духован, као стање благодатног општења са Богом и духовног сазрцавања творевине (Св. Григорије Богослов, Беседа 38,42; Преп. Јован Дамаскин, Богословље, књ. 2, гл. 12).
118. „Дрво живота“ је било такво дрво да би човек, када би се хранио његовим плодовима, сачувао своје тело од болести и смрти.
119. Ева је била створена из Адамовог ребра зато да би цео људски род по своме пореклу био једно тело и да би људи зато природно тежили ка томе да љубе и чувају један другога.
120. Бог је човека створио таквим да би човек познао Бога, да би Га љубио и прослављао и кроз то био вечно блажен.
121. Воља Божија о човековој назначености за вечно блаженство има посебан назив у учењу вере – предназначење Божије.
122. Божије предназначење о блаженству човека остаје непромењено чак и сада, када видимо да човек не живи у блаженству. Ово стога што је Бог по свезнању и бескрајном милосрђу Своме чак и за човека који је скренуо са пута блаженства одредио да открије нови пут кроз Једнородног Сина Његовог, Исуса Христа.
123. Божије предназначење у односу на људе и на сваког човека понаособ овако ваља разумети: Бог је предназначио да сваком човеку дарује, и заиста је даровао, благодат и истинска средства за достизање спасења; за спасење је предназначио оне који добровољно примају благодат коју им је Он даровао и који употребљавају спасоносна средства која им је Он даровао, идући путем спасења који им је Он показао.
124. Реч Божија о томе говори овако: Јер које унапред позна, унапред и одреди да буду саобразни лику Сина Његова (Римљ. 8, 29).
125. У Излагању вере Источних Православних Патријараха о томе је речено: „Пошто је предвидео да ће се једни својом слободном вољом користити на добро, а други на зло, једне је одредио за славу а друге је осудио“ (2. члан).
126. Непосредно за стварањем света и човека следи дејство Божије према свету и нарочито према човеку које се назива Промислом Божијим.
127. Промисао Божији је непрестано деловање Свемоћи, Премудрости и Доброте Божије, којима Бог чува битије и силу творевине, усмеравајући је према добрим циљевима, помажући свему што је добро и пресецајући или исправљајући и обраћајући на добар исход свако зло које настаје кроз удаљавање од добра.
128. О Промислу Божијем Сам Господ Исус Христос у Светом Писму каже: Погледајте на птице небеске како не сеју, нити жању, ни сабирају у житнице; па Отац ваш небески храни их. Нисте ли ви претежнији од њих? (Мт. 6, 26). Из ове изреке видљив је како општи Промисао Божији о творевини, тако и посебан – о човеку. Читав 91. псалам јесте изображење нарочитог и разноликог Промисла Божијег о човеку.

О ДРУГОМ ЧЛАНУ СИМВОЛА ВЕРЕ

„И у Једног Господа Исуса Христа, Сина Божијег, Јединородног, од Оца рођеног пре свих векова; Светлост од Светлости, Бога истинитог од Бога истинитог; рођеног, а не створеног, једносушног Оцу, кроз Кога је све постало;“

129. Имена „Исус Христос“ и „Син Божији“ треба схватити овако: Сином Божијим назива се Друго Лице Свете Тројице по Своме Божанству. Син Божији назван је Исусом када се родио на земљи као човек. Христом су га назвали Пророци у време док се још очекивао Његов Долазак на земљу.
130. Име „Исус“ значи „Спаситељ“, а дао га је Арханђел Гаврило.
131. Ово име дато је Сину Божијем приликом Његовог рођења на земљи, јер Он се родио да спасе људе.
132. Име „Христос“ значи „Помазаник“, и оно је настало од помазивања Светим Миром, кроз које се дају дарови благодати Духа Светог.
133. Не назива се само Исус, Син Божији, Помазаником. Помазаницима су се у старини називали цареви, првосвештеници и Пророци.
134. Исус, Син Божији, назива се Помазаником зато што су Његовој људској природи неограничено предати сви дарови Духа Светог. На тај начин, Њему у највећој мери припада и знање Пророка, и светост Првосвештеника и моћ Цара.
135. Исус Христос се назива Господом у том смислу да је Он Истинити Бог, јер је име Господ једно од имена Божијих.
136. Свето Писмо о Божанству Исуса, Сина Божијег, говори овако: У почетку беше Логос (Реч, Слово), и Логос беше у Бога, и Логос беше Бог (Јн. 1, 1).
137. Исус Христос се назива Сином Божијим Једнородним. Овим се означава то да је само Он Син Божији, рођен из Суштине Бога Оца и стога једна Суштина са Богом Оцем, те да сходно томе неупоредиво превазилази све свете Анђеле и свете људе који се називају синовима Божијим по благодати (Јн. 1,12).
138. Свето Писмо назива Исуса Христа Једнородним. Ево за пример неколико изрека јеванђелисте Јована: И Логос постаде тело и настани се међу нама, и видесмо славу Његову, славу као Јединороднога од Оца, пун благодати и истине (Јн. 1, 14); Бога нико није видео никад: Јединородни Син који је у наручју Оца, Он га објави (Јн. 1, 18).
139. У Символу вере за Сина Божијег је такође речено да је он „од Оца рођен“. Овим се указује на то лично својство којим се Он разликује од других Лица Свете Тројице.
140. Речено је да је Он рођен „пре свих векова“, како неко не би помислио да је било времена када Њега није било. Другачије речено, овим се указује на то да је Исус Христос исто тако Вечни Син Божији, као што је Вечан Отац.
141. Речи Символа вере: “ Светлост од Светлости“ кроз поређење са видљивом светлошћу донекле објашњавају несхватљиво рођење Сина Божијег од Оца. Гледајући на сунце ми видимо светлост; од те се светлости рађа светлост која се види на целој нашој планети, али и једно и друго је једна светлост, нераздељива, исте природе. Слично томе, Бог Отац је вечна Светлост (1. Јн. 1,5); од Њега се рађа Син Божији, Који је такође вечна Светлост; Бог Отац и Син Божији су једна вечна Светлост, нераздељива, једна Божанска природа.
142. Речи: “ Бога истинитог од Бога истинитог“ имају то значење, да се Син Божији назива Богом у правом смислу те речи, исто као и Бог Отац.
143. Ово су речи Светога Писма, узете из посланице Апостола Јована Богослова: А знамо да је Син Божији дошао и дао нам (светлост и) разум да познајемо Истинитога; и јесмо у Истинитоме, у Сину Његовом Исусу Христу. Он је истинити Бог и живот вечни (1. Јн. 5, 20).
144. За Сина Божијег је у Символу такође речено да је рођен, а не створен. Ово је учињено ради разобличења Арија, који је безбожно учио да је Син Божији створен.
145. Речи „једносушног Оцу“ означавају да је Син Божији једне и исте Божанске Суштине са Богом Оцем.
146. Сам Исус Христос у Светом Писму за Себе и за Бога Оца овако каже: Ја и Отац једно смо (Јн. 10,30).
147. Речи Символа вере: “ Кроз кога је све постало“ показују да је Бог Отац све створио кроз Сина Свога као кроз вечну Премудрост и Реч (Логос, Слово) Своју. Све кроз Њега постаде, и без Њега ништа не постаде што је лостало (Јн. 1, 3).

О ТРЕЋЕМ ЧЛАНУ СИМВОЛУ ВЕРЕ

„Који је ради нас људи и ради нашег спасења сишао с небеса, и оваплотио се од Духа Светога и Марије Дјеве, и постао човек;“

148. “ Који је сишао са небеса“ – тако Символ вере говори о Сину Божијем.
149. Речено је: „Бог је сишао са небеса“ – иако је Он као Бог присутан свуда. Заправо, пошто је Свудаприсутан Он је увек на небу и увек на земљи; али на земљи Он је пре био невидљив, да би се потом јавио у телу; и, у том смислу речено је да је Он сишао са небеса.
150. О овоме у Светом Писму говори Сам Господ Исус Христос: Нико се није попео на небо осим Онај Који сиђе са неба, Син Човечији Који је на небу (Јн. 3,13).
151. Син Божији је сишао са небеса „ради нас људи и ради нашега спасења“, како каже Символ вере.
152. Да је Син Божији сишао са Неба „ради нас људи“, речено је у том смислу, да је Он дошао на земљу не због било ког одређеног народа, нити ради неких људи, него да би спасао све нас – људе уопште.
153. Син Божији је дошао на земљу да људе спасе од греха, проклетства и смрти.
154. Грех, то је – преступ Закона Божијег. А грех јесте безакоње (1. Јн. 3,4).
155. Грех је у људе ушао (мада су они створени по образу Божијем, а Бог не може да греши) – од ђавола.
156. Грех је са ђавола прешао на људе онда када је ђаво обмануо Еву и Адама и наговорио их да преступе заповест Божију.
157. Бог је Адаму у Рају заповедио да не сме да окуси плодове са дрвета познања добра и зла, и при томе му је рекао да ће, ако их само окуси, умрети.
158. За човека је кушање плода са Дрвета познања добра и зла постало смртоносно, јер је било повезано са непослушношћу вољи Божијој. На тај начин, непослушност је одвојила човека од Бога и благодати Његове и отуђила га је од живота у Богу.
159. Назив „Дрво познања“ добра и зла сугерише да је човек преко тог дрвета опитно сазнао какво добро представља послушност вољи Божијој и какво је зло противити јој се.
160. Адам и Ева су упркос вољи Божијој послушали ђавола. По доброти Својој Бог је човеку, када га је стварао, дао вољу природно склону да љуби Бога, но при томе слободну, а човек је ту слободу употребио на зло.
161. Ђаво је обмануо (прелестио) Адама и Еву на следећи начин. Ева је у Рају угледала змију која ју је уверавала да ће људи ако окусе плодове са дрвета познања добра и зла бити „као богови“. Ева је насела на то обећање и на лепоту плодова и окусила их је; Адам је окусио угледајући се на њу.
162. Од Адамовог греха произашли су проклетство и смрт.
163. Проклетство – то је осуда греха и зла које је на земљи од њега произашло као казна људима од стране праведног Суда Божијег. Земља да је проклета због тебе – рекао је Бог Адаму (1, Мојс. 3, 17).
164. Од Адамовог греха проистекла је двојака смрт: телесна, када се тело лишава душе која га је оживљавала, и духовна, када се душа лишава благодати Божије која ју је оживљавала узвишенијим, духовним животом.
165. Душа може да умре, али не као тело. Тело, када умире, губи чула и распада се, док душа, када умире кроз грех, бива лишена духовне светлости, радости и блаженства, али се не распада нити бива уништена, него остаје у стању мрака, патње и страдања.
166. Нису само први људи умрли, него умиру сви, јер сви потичу од Адама који је био заражен грехом, те греше и сами. Као што од загађеног извора тече загађен поток, тако од родоначелника зараженог грехом, и стога смртног, происходи грехом заражено и стога смртно потомство.
167. Свето Писмо о томе говори овако: Зато као што кроз једнога човека уђе у свет грех, и кроз грех смрт, и тако смрт уђе у све људе, пошто сви сагрешише (Римљ. 5,12).
168. После греха плодови дрвета живота нису били од користи човеку: он није могао да окуси од њих, јер је био изагнан из Раја.
169. Када су први људи исповедили пред Богом свој грех, Бог им је, по милосрђу Своме, дао наду на спасење.
170. Ова нада се састојала у томе што је Бог обећао да ће семе жене газити главу змије (тј. да ће је поразити, уништити) (1. Мојс. 3, 15).
171. Ово значи да ће Господ Исус Христос победити ђавола који је обмануо људе, те да ће их избавити од греха, проклетства и смрти.
172. Господ Исус Христос је назван „Семеном Жене“, јер се на земљи родио од Пресвете Дјеве Марије, без учешћа мужа.
173. Корист од овог обећања била је та, што су људи могли спасоносно да верују у Спаситеља Који ће доћи, као што ми верујемо у Онога Који је дошао.
174. У стара времена мало је људи веровало у Спаситеља Који долази; већина их је заборавила обећање Божије о Спаситељу.
175. Бог је то обећање поновио не једном. Аврааму је, на пример, обећање о Спаситељу дао следећим речима: И благословиће се у семену твоме сви народи на земљи (1. Мојс. 22, 18). Исто обећање Он је после поновио пророку Давиду следећим речима: Подигнућу семе твоје након тебе… и утврдићу престо царства Његовог довека (2. Сам. 7,12-13).
176. Под речју „оваплоћење“ подразумева се то да је Син Божији узео на Себе људско тело, осим греха, и да је постао човек, не престајући да буде Бог.
177. Реч „оваплоћење“ позајмљена је из речи јеванђелисте Јована: И Логос (Реч) постаде тело (Јн. 1,14).

178. Након што је за Сина Божијег речено да се оваплотио, Символ вере додаје да је „постао човек“. Ово је учињено зато да неко не би помислио како је Син Божији примио само плот, тј. тело, него да би прихватили да је у Њему Савршени Човек, који се састоји из душе и тела.
179. О овоме постоји сведочанство Светог Писма. Апостол Павле пише: Један је посредник између Бога и људи, Човек Исус Христос (1. Тим. 2,5).
180. Господ Исус Христос нема само једну природу. У Њему се нераздељиво и несливено налазе две природе, Божанска и човечанска, и саобразно тим природама – две воље.
181. И не постоје два лица, него Једно Лице, Бог и Човек уједно, једном речју – Богочовек.
182. О Оваплоћењу Сина Божијег од Духа Светога и Марије Дјеве говори у Светом Писму јеванђелист Лука. Када је Дјева Марија упитала Анђела који јој је објавио Исусово зачеће: Како ће то бити кад ја не знам за мужа! – Анђео јој је одговорио: Дух Свети ће доћи на тебе, и сила Вишњега осениће те; зато и оно што ће се родити биће свето, и назваће се Син Божији (Лк. 1, 3435).
183. Света Дјева Марија потицала је од рода Авраамовог и Давидовог, од којих је, према обећању Божијем, требало да дође Спаситељ. Она је била заручена за Јосифа, који је био од истога рода, како би је он чувао, будући да је била посвећена Богу са заветом да свагда остане Дјева.
184. Пресвета Марија је заиста стално пребивала и остала у девствености – пре но што је родила, у време док је рађала и након што је родила Спаситеља, те се стога и назива Приснодјевом (тј. Свагдадјевом).
185. Православна Црква је Пресветој Дјеви Марији указала част још једним великим именом – Богородица.
186. Ова имена узета су из Светог Писма, из следећих речи пророка Исаије (7, 14) које понавља јеванђелист Матеј: Ето, девојка ће зачети и родиће сина, и наденуће му име Емануил, што ће рећи: с нама је Бог (Мт. 1, 23). Праведна Јелисавета такође назива Пресвету Дјеву Мајком Господа: И откуд мени ово да к мени дође мати Господа мојега?(Лк. 1, 43). Овај назив је заправо исто што и назив Богородица.
187. Пресвета Дјева је Богородицом названа у следећем смислу. Иако се Господ Исус Христос није родио од ње по Божанству Своме, које је вечно, него по човечанској природи, она је достојно названа Богородицом, пошто је Онај Који се од ње родио и у самом зачећу и у рођењу био оно што је увек – истински Бог.
188. О високом достојанству Пресвете Дјеве Марије треба расуђивати овако. Будући да је Мајка Господа, Она благодаћу и приближавањем Богу, а самим тим и достојанством, превазилази свако створено биће, те је стога Православна Црква поштује више од Херувима и Серафима.
189. У вези са рођењем Господа Исуса Христа од Пресвете Богородице треба приметити и то, да пошто је ово рођење било свето и без греха, оно је било и без бола, јер Бог је Еви као казну за грех одредио да ће рађати у мукама (Преп. Јован Дамаскин, Тачно изложење вере православне. Књ. 4. гл. 14.).
190. Провиђење Божије дало је обележја по којима су људи могли да препознају Спаситеља који се за њих родио – то су многа тачна предсказања о различитим околностима Његовог рођења и земаљског живота. На пример, пророк Исаија је предсказао да ће се Спаситељ родити од Дјеве (Иса. 7,14). Пророк Михеј је предсказао да ће се Спаситељ родити у Витлејему, а Јудејци су то предсказање схватали управо тако, још и пре но што су сазнали за догађај (Мт. 2, 46).
После подизања другог храма у Јерусалиму пророк Малахија је предсказао да се Долазак Спаситеља приближава, да ће Он доћи у тај храм и да ће испред Њега бити послан Претеча, налик на пророка Илију, чиме се јасно указује наСсветог Јована Крститеља (Мал. 3, 45). Пророк Захарија је предсказао свечани улазак Христов у Јерусалим (Зах. 9, 9). Пророк Исаија је са изненађујућом јасношћу предсказао Спаситељева страдања (Иса. 53). Пророк Давид је у 22. псалму представио крсна Страдања Спаситељева са таквом тачношћу, као да их је описивао стојећи под самим Крстом. Пророк Данило је 490 година унапред предсказао долазак Спаситеља, Његову смрт на Крсту и разрушење храма и Јерусалима које је након тога уследило, као и престанак приношења старозаветних жртава (Дан. 9).
191. Господа Исуса Христа су у време Његовог рођења и живота на земљи заиста многи и на различите начине препознали као Спаситеља. Мудраци са Истока препознали су Га преко звезде, која се уочи Његовог рођења јавила на Истоку. Витлејемски пастири сазнали су за Њега од Анђела, који су им саопштили да се у граду Давидовом родио Спаситељ. Свети праведни Симеон и Ана познали су Га по посебном откривењу од Духа Светога када је, након што су се навршили одређени дани после рођења, био доведен у храм. Јован Крститељ га је на реци Јордан у време крштења препознао по откривењу, по силаску Духа Светога на Њега у виду голуба и по гласу Бога Оца са Небеса: Ово је Син Мој љубљени, Који је по Мојој вољи (Мт. 3,17). Сличан глас чули су Апостоли Петар, Јаков и Јован у време преображења Његовог на гори Тавор: Ово је Син Мој љубљени, Који је по Мојој вољи; Њега слушајте (Мт. 17, 5). Осим тога, многи су Спаситеља препознали по узвишености Његовог учења и нарочито по чудесима која је чинио.
192. Господ Исус Христос је учинио многа чудеса. Људе који су патили од неизлечивих болести или су били поседнути демонима Он је исцељивао у трен ока – једном речју или додиром руке, чак и тако што би само дотакли Његову одећу. Једном са пет а други пут са седам хлебова, Он је у пустињи одједном нахранио неколико хиљада људи. Ишао је по води и речју кротио буру. Васкрсавао је мртве: васкрсао је сина наинске удовице, Јаирову кћер и праведног Лазара – и то четвртог дана након његове смрти.
193. Будући да се оваплотио ради нашег спасења, Син Божији је наше спасење савршио Својим учењем, животом Својим, Својом смрћу и Васкрсењем.
194. Јеванћеље Царства Божијег појавило се у учењу Христовом, или другачије, у учењу о спасењу и вечном блаженству – истом оном које и данас објављује Православна Црква (Мк. 1, 14-15).
195. Учење Христово за нас је спасоносно онда када га прихватамо свим срцем и поступамо сагласно њему. Лажна реч ђавола коју су први људи прихватили, постала је у њима семе греха и смрти. Насупрот томе, истинита реч Христова коју Хришћани усрдно примају, постаје у њима семе светог и бесмртног живота. Они су, по речима Апостола Петра, препорођени не од семена трулежног него нетрулежног, речју Живога Бога која остаје увек (1. Петр. 1, 23).
196. Живот Исуса Христа постаје спасоносан за нас онда када се угледамо на њега. Јер Он каже: Ко мене служи, за мном нека иде, и где сам Ја, онде ће и слуга Мој бити (Јн. 12, 26).

О ЧЕТВРТОМ ЧЛАНУ СИМВОЛА ВЕРЕ

„И Који је распет за нас у време Понтија Пилата, и страдао и био погребен.“

197. Господ Исус Христос је био распет онда када су Његово учење и дела код свих морали да пробуде побожно поштовање према Њему.
Ово се догодило зато што су Га јеврејске старешине и књижевници мрзели, јер је разобличавао њихово лажно учење и безакони живот, и зато што су Му завидели, јер Га је народ поштовао због Његовог учења и чудеса више него њих. Стога су Га оклеветали и осудили на смрт.
198. Речено је да је Исус Христос распет у време Понтија Пилата. Ово је учињено зато да би било означено време када је Он био распет.
199. Понтије Пилат је био римски управитељ Јудеје, којом су владали Римљани.
200. Ову околност вреди приметити због тога што је кроз њу видљиво испуњење пророштва Јаковљевог: Палица владалачка неће се одвојити од Јуде нити од ногу његових онај који поставља закон, докле не дође онај коме припада, њему ће се покоравати народи (1. Мојс. 49, 10).[1]
201. У Символу вере није речено само да је Христос распет, него је још додато да је страдао, како би се показало да Његово распеће није било само привид страдања и смрти, како су говорили неки лажни учитељи, него стварно страдање и смрт.
202. Речено је и да је погребен. Ово се такође односи на увереност у то да је Он заиста умро и васкрсао, јер су Његови непријатељи, чак, поставили стражу покрај гроба и запечатили га.
203. Исус Христос је страдао и умро иако је био Бог. Но, Он није страдао и умро Божанском него човечанском природом, и не зато што страдања није могао да избегне, него зато што је хтео да пострада. Рекао је: Ја живот свој полажем да гa опет узмем. Нико га не узима од Мене, него га Ја сам од себе полажем. Власт имам положити га и власт имам опет узети га (Јн. 10, 17-18).
204. Да је Исус Христос распет за нас, речено је у том смислу, да нас је Он Својом крсном смрћу избавио од греха, проклетства и смрти.
205. О томе Свето Писмо овако говори.
О избављењу од греха: У коме имамо избављење крвљу Његовом, и опроштење грехова, по богатству благодати Његове (Еф. 1,7).
О избављењу од проклетства: Христос нас је искупио од проклетства Закона, поставши за нас проклетство (Гал. 3, 13).
О избављењу од смрти: А пошто та деца имају заједницу у крви и месу, и Он узе најприснијег удела, да смрћу сатре онога који има моћ смрти, то јест ђавола, и да избави оне који из страха од смрти целог живота бијаху кривци за своје робовање (Јевр. 2, 1415).
206. Дакле, крсна смрт Исуса Христа избавља нас од греха, проклетства и смрти. Да бисмо лакше веровали у ову тајну, реч Божија нас упознаје са њом, колико је већ нама могуће да то разумемо, и то кроз поређење Исуса Христа са Адамом. Адам по природи представља главу целог људског рода, који, по своме природном пореклу од њега, чини једно са њим. Исус Христос, у Коме се Божанство сјединило са човечанском природом, благодатно је постао нова Свемогућа Глава људи, које Он сједињује са Собом посредством вере. Као што смо кроз Адама пали под власт греха, проклетства и смрти, тако се кроз Исуса Христа избављамо од греха, проклетства и смрти. Њима (Светима) Бог хтеде показати колико је богатство славе тајне ове међу незнабошцима, која је Христосу вама, нада славе (Кол. 1, 27).
Јер ако се преступом једнога зацари смрт кроз једнога, тим пре ће они који имају изобиље благодати и дар праведности у животу царовати кроз једнога Исуса Христа (Римљ. 5,17).
Никакве, дакле, сад осуде нема онима који у Христу Исусу не живе по телу него по Духу. Јер закон Духа живота у Христу Исусу ослободи ме од закона греха и смрти. Јер што закону беше немогуће, пошто беше ослабљен телом, Бог, пославши Сина Свога у обличју тела греховнога и због греха, осуди грех у телу, да се правда закона испуни у нама, који не живимо по телу него по Духу (Римљ. 8,14).
207. Господ Исус Христос је пострадао за све нас: Он је Себе принео на жртву за све и стекао свима благодат и спасење. Ово користи онима од нас, који са своје стране добровољно прихватају учешће у Његовим страдањима, саображавајући се смрти Његовој (Фил. 3,10).
208. Ми учествујемо у страдањима и смрти Исуса Христа посредством живе усрдне вере, посредством Светих Тајни у којима је похрањена и запечаћена сила спасоносних страдања и смрти Исуса Христа, и, коначно, посредством распињања свога тела са страстима и похотама које су му својствене.
Ја – каже Апостол – законом закону умрех, да Богу живим. Са Христом се разапех; а живим – не више ја, него живи у мени Христос; а што сад живим у телу, живим вером Сина Божијега, који ме заволи и предаде себе за мене (Гал. 2, 1920). Или зар не знате да сви који се крстисмо у Христа Исуса, у смрт Његову се крстисмо? (Римљ. 6, 3) Јер кад год једете овај хлеб и чашу ову пијете, смрт Господњу објављујете, докле не дође (1. Кор. 11, 26). А који су Христови, распеше тело са страстима и жељама (Гал. 5, 24).
209. Распети тело своје са страстима и похотама могуће је уздржавањем од страсти и похота, и делима која стоје насупрот томе. На пример, када нас гнев подстакне да оговарамо непријатеља и да му наносимо зло, ми тој жељи треба да се супротставимо: сећајући се како се Исус Христос на Крсту молио за Своје непријатеље, помолимо се и ми за своје, и на тај начин распињемо страст гнева.


НАПОМЕНЕ: 

Ово пророштво значи да у народу који ће произићи од Јакова неће престати да владају владаоци из рода Јудина, нити вођи из његова потомства, док не дође Спаситељ, коме ће се (у духовном смислу) покорити сви народи. И заиста -уочи Христова рођења на престо јудејски сео је Ирод, као први цар који није припадао племену Јудином, већ незнабожачком племену Идумејаца


О ПЕТОМ ЧЛАНУ СИМВОЛА ВЕРЕ

„И Који је васкрсао у трећи дан, по Писму.“

210. Господ Исус Христос је показао основни доказ тога да су Његова страдања и смрт спасоносни за нас људе тако што је васкрсао и тиме положио темељ и нашем блаженом васкрсењу. Заиста је Христос устао из мртвих, те постаде првенац оних који су умрли (1. Кор. 15, 20).
211. О стању у коме се налазио Исус Христос после Своје смрти па до Васкрсења, говори се у следећој црквеној песми: „У гробу телом, у аду душом као Бог, у рају са разбојником, и на Престолу био си, Христе, са Оцем и Духом, све испуњавајући Неописиви“.
212. Реч „ад“ у преводу са грчког означава место лишено светлости (невид). У хришћанском учењу под тиме се подразумева духовна тамница, то јест стање душе која је грехом отргнута од гледања Лица Божијег и од Њему својствене светлости и блаженства (Јуд. 1, 6; Октоих, гл. 5, стихире 2, 4).
213. Господ Исус Христос је сишао у ад зато да би и тамо проповедао победу над смрћу и да би ослободио душе које су са вером очекивале Његов Долазак.
214. О овоме у Светом Писму постоји следеће сведочанство: Зато и Христос један пут за грехе наше пострада, Праведник за неправеднике, да нас приведе Богу, усмрћен телом а оживевши духом, којим и сиђе и проповеда духовима у тамници (1. Петр. 3, 18-19).
215. Речи Символа вере „И Који је васкрсао у трећи дан по Писму“ узете су из Посланице Коринћанима: Јер вам најпре предадох што и примих, да Христос умре за грехе наше по Писму, и да би погребен, и да је устао у трећи дан, по Писму(1. Кор. 15, 34).
216. Речима „по Писму“ означава се то да је Исус Христос умро и васкрсао управо онако, како је о томе пророчки написано у књигама Старог Завета.
217. На пример, у 53-oj глави књиге пророка Исаије опширно и подробно представљени су смрт и страдање Исуса Христа: Он би рањен за наше грехе и мучен за наша безакоња; казна на Њему беше ради нашега мира и раном Његовом ми се исцелисмо (Иса. 53, 5). О Васкрсењу Христовом Апостол Петар наводи речи 15ог псалма: Јер нећеш оставити душу Моју у аду, нити ћеш дати да Светац Твој види труљење (Дап. 2, 27).
218. У Светом Писму Старог Завета постоји указивање и на то да је Исус Христос требало да васкрсне управо у трећи дан. Пророчку слику овога представио је пророк Јона: И би Јона у утроби китовој три дана и три ноћи (Јона 2, 1).
219. О томе да је Исус Христос васкрсао људи су сазнали на следећи начин. Војници који су чували Његов гроб, са ужасом су то сазнали када је Анђео Господњи одвалио камен којим је био покривен Његов гроб, при чему је дошло до великог земљотреса. Такође, Анђели су о Васкрсењу Христовом обавестили Марију Магдалину и још неке. Сам Исус Христос се на дан Свога Васкрсења јавио многима: мироносицама, Апостолу Петру, двојици ученика који су ишли у Емаус, и коначно свим апостолима који су се налазили у кући којој су врата била затворена. После тога се током четрдесет дана јављао више пута; једнога дана Он јавио се пред више од петсто људи одједном (1. Кор. 15, 6).
220. Исус Христос се након Свога Васкрсења јављао Апостолима током четрдесет дана како би наставио да их поучава тајнама Царства Божијега (Дап. 1, 3).

О ШЕСТОМ ЧЛАНУ СИМВОЛА ВЕРЕ

„И Који се вазнео на Небеса и седи са десне стране Оца“

221. Указивање на Вазнесење Господње у шестом члану Символа вере позајмљено је из следећих речи Светог Писма: Онај Који сиђе то је исти који и узиђе више свију на небеса да испуни све (Еф. 4, 10). Ми имамо таквога Првосвештеника Који седе с десне стране престола величанства на Небесима (Јевр. 8,1).
222. Исус Христос се узнео на Небеса човечанском природом Својом, док је Божанском свагда пребивао и пребива на Небесима.
223. Речено је да Исус Христос “ седи с десне стране Оца“, но Бог је присутан свуда. Ово треба схватити духовно, тј. да Исус Христос има једнаку моћ и славу са Богом Оцем

О СЕДМОМ ЧЛАНУ СИМВОЛА ВЕРЕ

„И Који ће опет доћи са славом, да суди живима и мртвима, и Његовом Царству неће бити краја“

224. О будућем доласку Христовом Свето Писмо овако говори: Овај Исус који се од вас вазнесе на небо, тако ће исто доћи као што га видесте да одлази па Небо (Дап. 1, 11). Ово су Апостолима рекли Анћђели у време Вазнесења Господњег.
225. О будућем Суду Његовом Свето Писмо каже: Долази час у који ће сви који су у гробовима чути глас Сина Божијега, и изићи они који су чинили добро у васкрсење живота, а они Kojи су чинили зло у васкрсење суда (Јн. 5, 2829). Ово су речи Самог Христа Спаситеља.
226. Свето Писмо овако говори о бесконачном (Вечном) Царству Његовом: Он ће бити велики, и назваће се Син Вишњега, и даће му Господ Бог престо Давида, оца Његова; и цароваће над домом Јаковљевим вавек, и Царству Његову неће бити краја (Лк. 1, 32-33). Ово су речи Анђела упућене Богомајци.
227. Будући долазак Христов веома ће се разликовати од претходног. Да би пострадао за нас, Он је дошао унижен; а да нам суди, доћи ће у слави својој и сви Свети Анђели са Њим (Мт. 25, 31).
228. Он ће судити свим људима без изузетка.
229. Он ће да суди тако да се савест свакога човека открије пред свима и да се покажу не само сва дела која је неко учинио током целог свога живота на земљи, него и све изговорене речи, тајне жеље и помисли. Господ ће осветлити све што је скривено у тами и објавити намере срца; тада ће бити сваком похвала од Бога (1. Кор. 4, 5).
230. Он ће нас, без сумње, осудити и за ружне речи или мисли, ако их не исправимо покајањем, вером и поправљањем свога живота. А Ја вам кажем, да ће за сваку празну реч коју рекну људи дати одговору дан Суда (Мт. 12, 36).
231. Када ће Господ Исус Христос доћи да суди – то није познато; али треба да живимо тако, да увек за то будемо спремни.
Не доцни Господ с обећањем, као што неки мисле да доцни; него нас дуго трпи, јер неће да ико пропадне но да се сви покају. А доћи ће Дан Господњи као лопов ноћу (2. Петр. 3,9-10).
Стражите, дакле, јер не знате дана ни часа у који ће Син Човечији доћи (Мт. 25, 13).
232. У Речи Божијој откривена су нам неки знаци скорог Доласка Христовог, а то су: нестајање вере и љубави мећу људима, ширење порока и несрећа, проповедање Еванђеља свим народима, долазак Антихриста (Мт. 24).
233. Антихрист – то је противник Христов, који ће се трудити да истреби Хришћанство, али ће сам да погине на ужасан начин (2. Сол. 2, 8).
234. Царство Христово је, као прво – читав свет; као друго – сви верни на земљи; и као треће – сви блажени (тј. праведни, Свети) на Небесима. Прво се назива – царство природе, друго – царство благодати, а треће – Царство Славе.
235. Речи Символа о томе да Царству Христовом неће бити краја, односе се на Царство славе.

О ОСМОМ ЧЛАНУ СИМВОЛА ВЕРЕ

„И у Духа Светога, Господа, Животворног, Који од Оца исходи, Који се са Оцем и Сином заједно поштује и заједно слави, Који је говорио кроз Пророке.“

236. Дух Свети се назива Господом, тј. Истинским Богом, исто онако као и Син Божији.
237. 0 овоме Свето Писмо сведочи речима којима је Апостол Петар оптужио Ананију: Зашто испуни сатана срце твоје да слажеш Духу Светоме?И даље: Ниси слагао људима него Богу (Дап. 5, 34).
238. Дух Свети се назива Животворним, што треба схватити тако да Он заједно са Богом Оцем и Сином даје живот сваком створењу, док људима даје и духовни живот. Ако се ко не роди водом и Духом, не може ући у Царство Божије (Јн. 3,5).
239. То да Дух Свети исходи од Оца знамо из речи Самог Господа Исуса Христа: А када дође Утешитељ, Кога ћу вам послати од Оца, Дух Истине, Који од Оца исходи, Он ће сведочити за Мене (Јн. 15, 26).
240. Учење о исхођењу Духа Светога од Оца не може да буде подвргнуто било каквој измени или допуни. Као прво, зато што Православна Црква овим учењем буквално понавља речи Самог Исуса Христа. Као друго, због тога што је Други Васељенски Сабор, коме је главни предмет било утврђивање истинитог учења о Духу Светом, ово учење без сумње изложио на задовољавајући начин у Символу вере. Саборна Црква је ово признала тако изричито, да је Трећи Васељенски сабор својим седмим правилом забранио састављање новог Символа вере. Преподобни Јован Дамаскин стога пише: „За Духа Светога кажемо да је од Оца и називамо га Духом Очевим. Да је Дух, међутим, од Сина, то не говоримо, али га називамо Духом Синовљевим“ („Тачно изложење вере православне“, књ. 1, гл. 8, стр. 165).
241. Духу Светом доликује поклоњење и прослављање заједно са Оцем и Сином. Ово се види из тога што је Исус Христос заповедио ученицима да крштавају у Име Оца и Сина и Светога Духа (Мт. 28,19).
242. У Символу вере је речено да је Дух Свети говорио кроз Пророке. Ово је речено да би се разоткрили неки лажни учитељи који су говорили како књиге Старога Завета нису биле написане Духом Светим.
243. Свето Писмо сведочи о томе да је кроз пророке говорио управо Дух Свети. Апостол Петар пише: Никад пророштво не настаде човечијом вољом, него покретани Духом Светим говорише Свети Божији људи (2. Петр. 1, 21).
244. Дух Свети је говорио и преко Апостола. Апостол Петар каже: Њима се откри да не себи, него вама служаху у оном што вам се сад јави преко оних који вам проповедаху јеванђеље Духом Светим посланим с Неба (1. Петр. 1, 12).
245. Апостоли у Символу вере нису поменути зато што у време када је Символ састављан нико није ни сумњао у богонадахнутост Апостола.
246. Дух Свети се људима открио на нарочит начин. Он је сишао на Апостоле у виду огњених језика педесетог дана по Васкрсењу Христовом.
247. Дух Свети се и сада даје свим истинским Хришћанима. Не знате лида сте храм Божији и да Дух Божији обитава у вама?(1. Кор. 3, 16).
248. Причасник Духа Светога може се постати кроз усрдну молитву или кроз Свете Тајне. Када дакле ви, зли будући, умете добре даре давати деци својој, колико ће више Отац ваш небески дати Духа Светога онима који ишту од Њега! (Лк. 11,13).
А кад се јави доброта и човекољубље Бога, Спаситеља нашега, не за дела праведна која ми учинисмо, него по Својој милости спасе нас бањом новога рођења и обновљења Духом Светим, Kojeгa изли на нас обилно кроз Исуса Христа Спаситеља нашега (Тит. 3,46).
249. Свети пророк Исаија указује на седам дарова Духа Светога: дух страха Божијег, дух познања, дух силе, дух савета, дух разума, дух мудрости, дух Господњи, или дар побожности и најузвишенијег надахнућа (Иса. 11,13).

 

 

Duis ultricies commodo lacus a volutpat. Suspendisse sed scelerisque enim. Nullam ut sapien a sapien tempus sagittis. Fusce lacinia diam in tortor venenatis, sit amet vehicula metus pellentesque. Nunc consectetur ante nec egestas venenatis. In leo nibh, bibendum vitae varius at, molestie in quam. Integer elementum ornare diam, ultricies gravida nisl congue accumsan. Proin tempor quam risus, sed posuere justo maximus eu. Vestibulum mauris turpis, efficitur non nunc in, blandit consequat lectus. Maecenas quis erat in ligula iaculis viverra pulvinar in ex. Quisque sit amet vestibulum est, sollicitudin scelerisque lorem. Ut a auctor mauris. Quisque consectetur tincidunt dolor, vel dictum nisi aliquam vel.

Donec ut semper mi, ut fermentum felis. Maecenas porta convallis sollicitudin. Mauris eget maximus dui. Vestibulum neque diam, vulputate at rutrum vitae, viverra vel felis. Vivamus est augue, aliquet sit amet posuere et, condimentum id odio. Curabitur arcu sapien, mattis eu nunc tincidunt, varius malesuada diam. Pellentesque vitae dolor a ligula pretium suscipit eget nec odio. Praesent sed neque mollis metus porttitor tristique. Nunc at augue sed tellus accumsan maximus at ut ligula. Ut in risus aliquam, pharetra nunc nec, efficitur arcu. Sed non diam ac ex euismod aliquet. Etiam sollicitudin velit nec nibh tincidunt gravida. Lorem ipsum dolor sit amet, consectetur adipiscing elit.

Suspendisse luctus hendrerit porttitor. Proin ornare, lectus sit amet commodo dignissim, massa sem sodales lectus, quis mollis ante nunc id enim. Suspendisse in fringilla justo, vel hendrerit nisi. Etiam vitae massa eu metus consequat elementum. Nullam at dignissim mi, et convallis elit. Proin ex felis, tempus a mauris in, convallis blandit elit. Proin maximus dignissim pulvinar. Curabitur id ex at dui vulputate posuere eget ac quam. Aliquam sodales nibh eu arcu efficitur fermentum. In aliquet elementum mollis. In elit ligula, egestas sit amet erat at, facilisis blandit risus.

Morbi eu ipsum eu arcu ornare elementum. Vestibulum a accumsan orci. Fusce eu justo eu nisi convallis hendrerit nec quis ligula. Sed in tortor id turpis mattis scelerisque. Fusce sed molestie velit. Donec vehicula nunc ligula, vitae posuere est feugiat quis. Vivamus hendrerit diam eu libero ornare aliquet. Suspendisse potenti. Aliquam tempor justo vitae libero tincidunt tristique. Suspendisse mollis a arcu a gravida. Donec ac eros sem. Fusce sed justo hendrerit, fringilla nibh sed, maximus eros. Nam gravida convallis lectus, id pellentesque leo consectetur suscipit. Donec varius ultrices neque, quis faucibus leo accumsan sed.

Nunc placerat eleifend erat et tempus. Nullam suscipit interdum dui. Pellentesque sodales mollis dui, ut vulputate neque venenatis at. Fusce egestas consectetur cursus. Etiam auctor nunc et blandit faucibus. Nam ac diam suscipit, bibendum ligula pretium, posuere odio. Vestibulum ante ipsum primis in faucibus orci luctus et ultrices posuere cubilia Curae; Vivamus dui nisl, fermentum at dui eu, laoreet hendrerit urna. Nunc euismod sem nec augue eleifend, at scelerisque lacus sodales. In condimentum viverra porttitor. Praesent venenatis nulla orci, ut lacinia mi placerat vitae. Nam euismod non leo vitae ullamcorper. Donec et mi ante. Pellentesque habitant morbi tristique senectus et netus et malesuada fames ac turpis egestas. Sed congue ultrices turpis, sed dapibus arcu placerat ut. Fusce tincidunt pretium nibh sit amet posuere.