ЦРКВА СВЕТОГ САВЕ У ПАРИЗУ
У петак, 20. новембра 2020. године у 7:07 часова у Војној ковид болници „Kарабурма“ у Београду упокојио се у Господу Његова Светост
Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски г. Иринеј (Гавриловић).
О свим другим детаљима у вези са сахраном Његове Светости Патријарха јавност ће бити ускоро обавештена. Вечан му спомен и Царство Небеско!
Дана 27. августа 1930. године благочестиве родитеље Здравка и Милијану Гавриловић из села Видове код Чачка – и са њима сав род српски – Господ је благословио рођењем мушког детета које је на крштењу добило име Мирослав. У родном селу завршио је основну школу, а после Гимназије у Чачку и Богословију у Призрену. Затим дипломира на Богословском факултету у Београду. По завршетку војне службе постављен је за суплента (професора) Призренске богословије. Пре ступања на дужност професора октобра 1959. године у манастиру Раковици од стране Патријарха српског Германа прима монашки чин, добивши монашко име Иринеј. На дан Свете Петке исте године у цркви Ружици на Калемегдану је рукоположен у чин јеромонаха. Док је као професор службовао у Призренској богословији упућен је на постдипломске студије у Атину. За управника Монашке школе у манастиру Острогу постављен је 1969. године, одакле се враћа у Призрен на место ректора славне Богословије. Са те дужности је 1974. изабран за викара Патријарха српског са титулом Епископа моравичког. За Епископа нишког изабран је 1975. године. На Светом Архијерејском Сабору Српске Православне Цркве 22. јануара 2010. године изабран је за Архиепископа пећког, Митрополита београдско-карловачког и Патријарха српског.
Животопис Његове Светости Архиепископа пећког,
Митрополита београдско-карловачког и Патријарха српског господина Иринеја
Монахиња Макарија, игуманија Соколице
Петнаестог јуна 1999. године пренета ми је усмена порука мати Анастасије, игуманије Девича, да се и манастир и његово сестринство налазе у веома великој опасности и да зато Игуманија моли за помоћ. Одмах сам се јавила телефоном свом епископу тражећи благослов шта ми ваља чинити. Како је њему тада било немогуће да изађе из Призрена и да тако било шта учини за спас манастира, благословио је да одмах кренем у Приштину где су управо почеле да стижу прве британске снаге. Не оклевајући, а ипак свесне да се излажемо великом ризику, две сестре манастира Соколице и ја кренуле смо у Приштину. Тамо су заиста британски тенкови у великој колони поносно марширали градом. У трансу одушевљења Шиптари су их обасипали поздравима, могао се видети и по који ретки цвет, док су нама показивали песнице и зубе. Малим манастирским југом убацила сам се у колону тенкова, упалила сва четири светла, зауставила и ауто и колону тенкова, а онда скочила на тенк иза себе. Био је то једини начин да успоставим контакт са Британцима: „Један манастир у околини Митровице је у великој опасности. Молим Вас, морам хитно да разговарам са неким од официра.“ Колона тенкова се зауставила на неких десетак минута, јер упорно нисам хтела да склоним ауто све док тражени официр није дошао. Наравно, он је био љут, то сам и очекивала, некако ме је саслушао, а онда кроз зубе процедио: „I will do my best“ (учини- ћу све што могу).
Са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја, у организацији вероучитеља Архиепископије београдско-карловачке, ТВ Храм приказује нову емисију „Вероучитељ“ – часове верске наставе за основну школу (veroucitelj.rs):
Синаксарско чтење на Велику среду
У свету и Велику среду да чинимо спомен жене блуднице која помаза Господа миром, најбожанственији Оци нам заповедише, зато што ово би мало пре спаситељског страдања. Након што Исус уђе у Јерусалим, и затим беше у дому Губавог Симона, жена к Њему приступи и изли на Његову главу оно скупоцено миро. То беше овде учињено због тога да се, по Спасовој речи, посвуда и међу свима њено најгорљивије дело проповеда. А одакле се она подиже и дође, пошто гледаше Христову саосећајност и заједништво са свима, и још кад сада виде да Га уведоше у дом губавца, за кога закон заповедаше да му се као нечистом одрекне заједница? Помисли, дакле, жена да ће како је ономе губу тако и њену душевну болест исцелити. И тако док Он сеђаше за вечером, на врх Му главе излева миро, чија је цена била тристо динара, тојест шездесет асарија, десет новчића, три сребреника. Ученици јој запретише, а највише Јуда Искариотски, но Христос је заштити, да не би пресекли њену добру намеру. Затим Он и погребење своје напомиње, одвраћајући Јуду од издаје, и жену удостојавајући почасти да ће се посвуда по васељени проповедати о њеном добром делу.
Нека се зна, да се ова жена некима чини да је једна код свих еванђелиста. А није, него је код тројице, како каже божанствени Златоуст, једна те иста, која се и блудницом назива, а код Јована није та, него нека савим друга, која имаде частан живот – Марија, сестра Лазарева, која није била блудница, и Христос је вољаше. Од њих Му је, дакле, ова Марија у своме дому у Витанији, шест дана пре Пасхе, док је седео за вечером, учинила помазање миром, изливајући га на Његове красне ноге, и косом их отирући, изобиље иметка на њега трошећи, као Богу миро да Му приноси. Јер знаше поуздано да се и у жртвама Богу приноси јелеј, и да се свештеници миром помазују, и да је Јаков у давнини стуб помазао Богу (Исх 30:30-31; Пост 28:18; 35:14). И јасно га принесе на дар Учитељу као Богу, опет због оживења братовог. Зато јој се ни не обећава плата, док само Јуда, као грамзивац, ропће. А друга је очигледно блудница која два дана пре Пасхе, док је Христос још био у тој истој Витанији, и то у дому Симона Губавог, где је и тада седео за вечером, излива оно скупоцено миро на главу, како свети Матеј и Марко приповедају. Због ове блуднице и ученици негодују, журно предвиђајући за милостињу оно што је тачно за Христа спремљено. Овој се, дакле, и плата даде, да се свуда по васељени прослави њено добро дело. Неки, дакле, кажу да је једна, а онај са златним језиком да су две жене.
СТРАСНА СЕДМИЦА (грчки: Μεγάλη Εβδομάδα – Велика седмица)
Последња седмица Васкршњег поста пре Пасхе – Васкрса, проводила се од најстаријих времена у најстрожем посту. Апостолске установе прописују да се ове седмице употребљавају само хлеб, со и воће, а Велики петак и Велика субота су потпуно без хране. Од давнина се назива Великом седмицом.
Будући да се Света четрдесетница завршава у петак, пред Суботу светог и праведног Лазара, Јерусалимска црква је ову суботу прибројавала Великој седмици. Сваки дан ове седмице, назива се у богослужбеним књигама, светим и великим због светих и великих догађаја који су се збили тих дана. Сваки дан има своју тему, а сви заједно се проводе у посту без уља, изузев Великог четвртка који се сматра празничним даном, јер је овога дана установљена Света тајна Евхаристије. Богослужење ових дана изложено је у Посном триоду. Посни триод ову седмицу назива Седмицом спасоносних страдања.
ВЕЛИКИ ПОНЕДЕЉАК (грчки: Μεγάλη Δευτέρα)
Понедељак Страсне (Страдалне) седмице посвећен је последњим догађајима из земаљског живота Господа Исуса Христа који су предсказани у животу страдалног Јосифа, сина старозаветног патријарха Јакова. Попут Јосифа, кога су браћа из зависти бацила у јаму, а затим га продала да би он касније владао Египтом, и Спаситељ је предат у руке грешника, осуђен, распет и сахрањен, а после Свога Васкрсења влада светом.
Поред успомене на Јосифа, старозаветног страдалника, служба овога дана посвећена је и проклетству смокве коју је Спаситељ због њене неплодности осудио да се осуши (Мт 21, 17-22; Мк 11, 19-26), а она је слика јеврејске синагоге која је Спаситеља предала на смрт.
Три песме ο целомудреном Јосифу, праобразу Господа Исуса Христа, за службу овога дана написао је Роман Слаткопевац, а остале песме свети Андреј Критски, свети Јован Дамаскин и Косма Мајумски.
