Потресно сведочење о спасавању манастира Девич у јуну 1999. године

Потресно сведочење о спасавању
манастира Девич у јуну 1999. године

Монахиња Макарија, игуманија Соколице

Петнаестог јуна 1999. године пренета ми је усмена порука мати Анастасије, игуманије Девича, да се и манастир и његово сестринство налазе у веома великој опасности и да зато Игуманија моли за помоћ. Одмах сам се јавила телефоном свом епископу тражећи благослов шта ми ваља чинити. Како је њему тада било немогуће да изађе из Призрена и да тако било шта учини за спас манастира, благословио је да одмах кренем у Приштину где су управо почеле да стижу прве британске снаге. Не оклевајући, а ипак свесне да се излажемо великом ризику, две сестре манастира Соколице и ја кренуле смо у Приштину. Тамо су заиста британски тенкови у великој колони поносно марширали градом. У трансу одушевљења Шиптари су их обасипали поздравима, могао се видети и по који ретки цвет, док су нама показивали песнице и зубе. Малим манастирским југом убацила сам се у колону тенкова, упалила сва четири светла, зауставила и ауто и колону тенкова, а онда скочила на тенк иза себе. Био је то једини начин да успоставим контакт са Британцима: „Један манастир у околини Митровице је у великој опасности. Молим Вас, морам хитно да разговарам са неким од официра.“ Колона тенкова се зауставила на неких десетак минута, јер упорно нисам хтела да склоним ауто све док тражени официр није дошао. Наравно, он је био љут, то сам и очекивала, некако ме је саслушао, а онда кроз зубе процедио: „I will do my best“ (учини- ћу све што могу).

Како сам добро познавала ову енглеску фразу у којој одзвања само празнина, размишљала сам шта ми даље ваља чинити. У том ми се приближила Јеврејка, једна од репортера који су ме засењивали блицевима док сам се пењала на тенк и обавестила ме да бих можда могла да покушам са енглеским мајором Клифордом, који управо почиње конференцију за штампу у хотелу Гранд. Отрчала сам тамо. Сала у којој је млади мајор од срца гарантовао да ће „од сада сви људи на Косову бити слободни“ је имала два улаза. Покушала сам да уђем на први, али сам убрзо у овој „слободној земљи“ була грубо избачена од војника. Онда сам добро простудирала могућност другог улаза и наравно, када сам се залетела, већ нико није могао да ме заустави. Убрзо сам се нашла поред мајора. Обратила сам се новинарима, испричала своју причу и поставила питање оном ко је гарантовао слободу свим људима шта може одмах да учини за спас Девича и мојих сестара у њему. „My best“ – а то је значило ништа.

Отишла сам до Зорана Анђелковића дотадашњег председника Привременог ИВ Косова. Он је заиста био немоћан, а показивао је разумевање. Послао ме је до генерала полиције Обрада Стевановића,једног од потписника Кумановског споразума и последњег официра полиције који је напустио Косово. Он је једва дочекао да му будем преводилац, јер је управо очекивао британског генерала. Уместо генерала, стигла су два поручника. Њима сам успела да предам писма која сам припремила по упутству мог владике за сер Мајкла Џексона у 12 копија са мапама Космета и на њима подвученим позицијама наших манастира са молбом да их заштити. Празних руку, тужна срца и са мислима које су хрлиле у Девич, сестра Антонина и ја смо се враћале у Соколицу. Успут смо чуле да претходница француских снага управо стиже у Митровицу и да су стационирани у бившем Дому армије. Кренуле смо тамо не очекујући ништа нарочито, али смо се превариле. Војници су нам отворили велику капију и ми смо наш мали ауто упаркирале поред њихових великих војних возила. Одмах смо добиле освежење.
Још нисмо биле ни испиле своје лименке лимунаде, појавио се пред нама пуковник Огард. Био је веома љубазан и имао је слуха за наш проблем. Пошто је сунце већ било зашло и ближила се ноћ, договорили смо се да његови војници и ја сутра одемо у Девич. Кренули смо у одређено време. Како је тада до нас стигао отац Радивој Панић само Бог зна. Сигурно га је његова љубав за манастир Девич и његове подвижнице довела до нас. Кренули смо испраћени лепим жељама пуковника Огарда. Возила сам испред прва два војничка џипа. Пратила су нас још три. Договор је био да код скретања изађем мало из колоне и дам знак куда треба да возимо. Србицу (малу Србију) смо протутњали у немом ужасу. У њој ни трага, ни гласа од Србије и Срба. Господе, опрости нам грехе наше због којих си допустио да се све ово деси. После Србице, село Лауша је деловао као прави мравињак. Никада овде није било оволико људи. Од куда су они дошли: из неких других косовскометохијских крајева, или из Албаније тешко је са поуздањем тврдити. Кад рањена срна крвари, онда се око ње сјате многе хијене. Иза села смо скренули улево, преко моста који је још почивша мати Параскева направила за потребе не само манастира, него и комшија Шиптара којима је неко давно дозволио да запоседну манастирску земљу и да се на њој одомаће.„Оче Панићу, једна помисао ми пара душу, хоћемо ли затећи живе сестре, или ћемо приступити?“ „Бог зна мати, и ја о истоме размишљам.“ Ускоро се, по ко зна који пут у својој историји поробљен, покраден и понижен дом Светог Јоаникија појавио пред нама. Сестре су нам потрчале у сусрет. Оне су очекивале и једва дочекале да их неко посети. Знала сам да имају поверења у мене и то њихово по-верење и моја бескрајна љубав према монаштву српском, чију ће доброту, сигурна сам, пројавити ангели на Небесима, дали су ми снагу да до Девича дођем. Манастир Девич, то је дом милосрђа Божијег, дом љубави Његове, дом испосника Јоаникија, чији трудови и данас ненаметљиво шире своје благоухање над целим нашим родом монашким и народом српским, али је манастир Девич и цвет љубави и мирис трудова монахиња које су у њему свиле гнездо своје душе и утабале свој пут у Царство Небеско. Девичке сестре, ви сте сестре мога срца и сестре моје душе. Упутите и мене у оно блаженство за којим све душе чезну. Да сакријем узбуђење због радости сусрета са овим живим храмовима Божијег миомириса одмах сам повела војнике у цркву. Кроз њу је био прошао оркан злобе и мржње, оркан нетрпељивости и то се на сваком кораку могло видети. Ако ова црква нестане са лица земље, а за то нису потребна ни два килограма експлозива, непријатељ ће устврдити да је велика тврђава српства ових крајева заувек уништена. Да, зато су девичке монахиње и сви ми, монаштво Косова и Метохије са нашим владиком живи штитови Православља и српства. На икони Свете Петке видимо урезан знак УЧК, видимо изгребане иконе, сломљену плочу на гробу Светог Јоаникија, сестре застрашене, али не и у паници. Из трпезарије однето готово све: фрижидер, замрзивач, из кухиње електрични шпорет. Из магацина источена сва нафта, покрадена сва возила, трактори са прикључцима за пољопривредне радове, чак и један туђи трактор, богољубивог хришћанина позајмљен манастиру за посебне сврхе… одведене све краве… чак и манастирски пас. Остале сестре саме са светитељем. Без хране. Без ичега. Али, ево, светитељ довео нас. Сестре нам причају да је отац Серафим, служашчи манастира, добио више ћушки и да је био приморан да на својим леђима изнесе сво жито, сво брашно и остало и утовари на манастирске приколице, које су затим Албанци манастирским тракторима одвезли у неповрат. Нека те, оче Серафиме, Бог чува у све дане живота твога као што те је сачувао у Девичу. У твојој радости помени и мене многогрешну и недостојну. Војници и ја смо ушли у трпезарију да поразговарамо са сестрама. Требало је да пошаљу извештај пуковнику Огарду. Део војника је узео столицу да на њој у дворишту монтира антену са сателитским телефоном, који је био једина могућност да се чују са пуковником. Казивање сестара је било следеће: Њих су Шиптари закључали у келију мати игуманије. Мислиле су да ће их запалити и да ће заједно са манастиром изгорети. Један, средовечни Шиптар је узео најмлађу сестру и закључао се са њом у некој другој келији.„Скини мараму!“„Не, то не смем да урадим, јер од како сам се заветовала Богу, моју косу и моје тело не може нико видети. Они припадају једино Богу.“ Ова млада сестра је преживела велику тортуру и велики страх, али ни она ни било која друга сестра нису доживеле оно крајње понижење које као женске особе могу доживети, хвала Богу и Светом Јоаникију, а нека Бог то урачуна у добро њиховим непријатељима.

Жалосна је и испод сваког људског достојанства тврдња неких новинара да су у манастиру видели неку другу ситуацију као на пример голу и силовану сестру у подруму. Тврдим да нико пре мене, а ни дуго времена после мене није посетио манастир Девич. У овом случају су српски новинари, желећи да измисле неку непостојећу сензацију, испали далеко гори од Шиптара. Они се никад нису извинили за неистине које су писали и тиме показали да је део нашег новинарства непоштен и нечастан. Сестрама су биле опљачкане и њихове личне ствари. Чак су им били скидани и сатови са руку, а и сва резервна лична гардероба однесена. Када се пуковник Огард огласио телефоном, замолио ме је да сестрама преводим следеће: „Ми знамо да сте ви у врло деликатној ситуацији, делимо ваш бол за свим оним што сте преживеле. Чујем да желите да напустите манастир. Ако сте то чврсто одлучиле, ми морамо да вас евакуишемо. Но знајте, чим ви будете отишле, ваш манастир ће бити разрушен и ви се можда никада нећете вратити у њега. А сем тога, знајте да су очи многих Срба упрте у вас. Што ви будете учиниле и они ће учинити. А ми смо овде да вас заштитимо.“ Сестре су и даље биле одлучне да напусте манастир и то им нико не може замерити, посебно најмлађој од њих. Мудри пуковник је онда, схвативши сву озбиљност ситуације и дилеме монахиња, упитао да ли би сестре остале у манастиру уколико би он дао своје војнике да чувају манастир.Оно што сам тада видела на лицима сестара било је нешто најлепше што сам од њих доживела. Лица су им се развукла у благи осмех који је зрачио из њихових срца. Па овај манастир је њихов дом, он је све што оне имају, зар је лако напустити себе и све што је твоје, сем греха. Мати игуманија је као девојчица дошла у Девич. Напустити Девич није било лако. Хвала Богу, хвала пуковнику Огарду, сестре су наставиле свој живот у своме манастиру, прво штићене од француских војника, онда од Руса. Општи је утисак да су уз Французе много сигурније. Остаје нам да ту ствар уредимо. Део војника је остао у Девичу, а део је мене и оца Панића допратио у Митровицу. Остало ми је да Митровчане обавестим о свим потребама манастира Девич.

 Договор је био да следећег дана у одређено време сви донесемо све што мислимо да манастиру може користити и предамо пуковнику Огарду. Заиста, сестра Винка је покренула народ, ја, Црвени Крст и следећег дана смо основне потрепштине послали манастиру. Пуковник Огард је све преузео, његови војници су одмах хеликоптером све пребацили у Девич. Моји контакти са пуковником Огардом су у време његовог мандата на Космету учестали. Заједнички циљ нам је био да што више осоколимо српски народ да остане на својим вековним огњиштима. Сарађивала сам са више НАТО официра. Многи од њих су били људи добре воље, људи у којима не можете да препознате окупаторе, али је најмаркантнија личност међу њима био пуковник Огард.