Васкршња посланица Српске Православне ЦрквеОбјављено 23/04/2022 |
Српска Православна Црква својој духовној деци о Васкрсу 2022. године
+ПОРФИРИЈЕ
по милости Божјој
Православни Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски, са свим aрхијерејима Српске Православне Цркве – свештенству, монаштву и свим синовима и кћерима наше свете Цркве: благодат, милост и мир од Бога Оца, и Господа нашега Исуса Христа, и Духа Светога, уз радосни васкршњи поздрав:
ХРИСТОС ВАСКРСЕ!
Ево дана који створи Господ,
обрадујмо се и узвеселимо се у њему! (Пс 117, 24)
Драга наша децо духовна,
Овим речима, још из старозаветних давнина, одушевљено кличе цар и пророк Давид, провидећи Духом Светим велики дан Христове победе над смрћу и наше духовно славље због тога. У овај велики и тајанствени Дан сва твар је окупана светлошћу вечности и са неизрецивом радошћу пева победну песму Господу који је прогнао таму греха и обасјао нас незалазним зрацима живота. „И Светлост светли у тами и тама је не обузе“ (Јн 1, 5) – тако је суштину божанског откровења и нашег хришћанског сведочења сажео Свети Апостол, Еванђелист и Богослов Јован који је за време Тајне Вечере наслонио главу на Господња прса и упио сву снагу, лепоту и тајну Његовог животворног богочовечанског бића.
Тамница гроба и окови смрти нису могли да схвате ни задрже Светлост од Светлости од Оца рођену пре свих векова, кроз коју је све постало – Јединородног Сина и Господа нашега Исуса Христа, иако су то покушали свим средствима. Од ноћи у којој је био предат у руке безаконика све је толико било преиспуњено неверством и насиљем да се са распетим Христом напослетку морало завапити: „Боже мој, Боже мој, зашто си ме оставио?“ (Мк 15, 34). Гледајући како је некада славни Јерусалим обавијала духовна тама греха, Јединородни Син је са високо уздигнутог крста гледао како се пред њиме разјапљује мрачна чељуст гроба не би ли га заувек прогутала. Са каменог тла њених оштрих обода Господу су челници вере и народа подругљиво говорили да крсну благовест спасења преиначи у гордо прихватање моћи палога света: „Нека сиђе сад с крста, па ћемо веровати у њега!“ (Мт 27, 42).
У часу безнађа су и самртни ропци распетих осуђеника прелазили у ругање живоме Богу, Спаситељу света. Ономе који је из љубави сишао међу нас и таму наших живота обасјао вечном светлошћу и радошћу. Ономе који је тумачећи свог Оца небеског у древном јеврејском предању показао очинско лице Бога свеколиком свету. Ономе који нас је својим страдањима и славним васкрсењем учинио чедима животворне љубави Божије. Ономе који је благодатну снагу живота даровао Цркви, „стубу и тврђави истине“ (1Tим 3, 15) коју ни „врата пакла неће надвладати“ (Мт 16, 18). Ономе који нас је охрабрио да будемо истрајни весници смисла у овоме туробном добу. Ономе који ће као кротко Јагње (Јн 1, 36) принето за наше грехе бити последња Божија реч на страшном суду – храм Јерусалима Новог, обасјаног Божијом славом (Отк 21, 22-23).
Ми се на голготску гору свагда успињемо, драга децо духовна, јер смо позвани да сведочимо живога Бога у свету и тако учествујемо у спасењу сваког Божјег створења. Вођени Духом Светим, ми смо према Светом Апостолу Павлу синови Божји у којима сва твар чезне за ослобођењем од пропадљивости и за радошћу вечног живота (Рим 8, 21). Овај осећај одговорности међу нама је данас посебно наглашен због свеопште кризе у свету и чињенице да се пламен оружаних сукоба на просторима Украјине придружио оним другим местима на планети где постоји конфликт међу државама, народима и верама. Саoсећамо и састрадавамо са свим православним хришћанима, браћо и сестре, саосећамо и састрадавамо са свим људима овога света гледајући како се сукоби на украјинском тлу и широм васељене још више продубљују. Велики Апостол Павле подсећа: „(Бог) је створио од крви сваки народ човечанства да станује по свему лицу земаљскоме” (Дап 17, 26). Дакле, саздани смо као један и јединствен људски род, и позвани смо да једно будемо. Стога се Васкрслом Господу молимо да се што пре и безусловно успостави мир, престане страдање, и да се сви избегли врате у своје домове. Сваки рат, било где и било када, производи само губитнике и пораз је људског достојанства, пораз је и срамота сваког човека као иконе Божје.
И док се на многим местима у свету воде беспоштедни ратови, највише страдања подноси обичан човек. Шта ћемо ми који смо сабрани данас у Празнику над празницима, угрејани топлином домова, рећи онима који су разорном стихијом одвојени од својих најближих и расути по туђини? Како ћемо запевати пасхалну песму када је међу нама толико гладних и жедних правде, толико неутешних? Нека нас одговору на ова питања поведе сам Господ Исус Христос чије Царство није од овога света – јер „кад би било од овога света царство моје“, како је Спаситељ био рекао Пилату, „слуге моје би се бориле да не будем предан Јудејцима; али царство моје није одавде“ (Јн 18, 36).
Значење ових речи, у време када је Јудеја такође била распарчавана интересима Рима, Сирије и Персије, Богочовек Исус нам је показао на много начина. Сетимо се само исцељења гадаринског бесомучника, браћо и сестре, за кога се каже да је био поседнут легијом демона (Мк 5, 1-20). Призор неукротивог човека који је живео у гробовима и даноноћно се тукао камењем осликава трагично стање многих под римском влашћу и повезује све прошле, садашње и будуће жртве глобалних сукоба које су без Христа, пре или касније, осуђене на самоуништење. Исцеливши бесомучног човека протеривањем легиона непријатеља у крдо нечистих животиња, Христос нам је показао да му је пре свега било битно да страдалника изведе из гроба и пружи могућност вечног живота, а тек после тога решавање спољашњих услова живота. То је могао само вечни Логос који се међу људима настанио у пуноћи благодати и истине (Јн 1, 14). Зато Он од смрти избављеног човека оставља да у истим околностима сведочи учињену Божју милост и зато напослетку добровољно напушта пределе у којима се Бог показао моћнијим од свих нечистота које су покретале њихове владаре. Царство Христово, дакле, није од овога света и то је благовест спасења. Царство Христово није од овога света и том снагом устајемо за живот вечни. Царство Христово није од овога света и зато без разлике чинимо свакоме од „ових најмањих“ у њиховој потреби. Царство Христово није од овога света и зато загрлимо другога као Господа самог, јер ћемо само тако бити прихваћени као Његови.
Будимо окренути љубави, драга децо духовна, јер нас на то упућује глас самог анђела над празним гробом Христовим: „Што тражите живога мећу мртвима? Није овде, него устаде!“ (Лк 24, 5-6). Негујмо сазнање да је „наше живљење на небесима“, како говори Апостол Павле, „откуда очекујемо и Спаситеља Господа Исуса Христа“ (Фил 3, 20). Будимо такође свесни да нас исконски методи обмане страстима и страховима у злоупотреби масовних медија могу лако учинити људима поробљене свести и пригушене савести, туђинима свом небеском назначењу. Чувајмо се привидне сигурности глобалног мравињака који нас жели учинити безличним притвореницима самодовољности. Време проводити у убеђењу да се виртуелним светом нездравог умишљања и конзумацијом материјалних добара може задобити истинско благостање, значи бити осуђен на живот без достојанства и слободе. У свету који одбија да буде заквашен светлошћу божанске љубави, трудови и жртве нису схваћене на начин Христове Голготе, попут крста за којим ће по благовољењу Божијем доћи васкрсење, него као страшне препреке личном миру и сигурности. Нека нас од тога сачува дубока верност крсно-васкрсној судбини нашег светосавског, српског народа, и нека нас ка вечном смислу води наше новозаветно, косовско опредељење. Земаљско је за малена царство, а небеско увек и довека!
Бесмртна дела саможртвене љубави према Богу и отаџбини показали су у протеклим месецима многи наши лекари, здравствени радници и бројни други људи који су се нашли на тешким и одговорним дужностима. Гледајући на светитеље Цркве Христове и угледајући се на свете претке, они су ходили и ходе путем христоподобних врлина, путем љубави која све у себи садржи и осмишљава, по којој се познају ученици Христови и народ Божји. „Од ове љубави нико нема веће, да ко живот свој положи за пријатеље своје“ (Јн 15, 13) – тако нам је Господ Христос завештао пут истинског живота и мира, ван кога су животне тешкоће попут праве арене бесмисла.
У васкршњој радости са особитом пастирском бригом и одговорношћу упућујемо очинске поздраве и молитве нашим сестрама и браћи у отаџбини и расејању, где год да живе православни Срби, а посебно онима на Косову и Метохији, нашој духовној и националној колевци, поручујући им да знамо њихова искушења и борбе, али да ће њихова Мајка Црква увек бити уз њих као и до сада. Данас смо духовно и молитвено са свима вама на свакоме месту где живите. Нека сваки православни дом буде обасјан светлошћу Васкрслога Христа и осењен снагом радосне песме: „Христос васкрсе из мртвих, смрћу смрт уништи, и свима који су у гробовима живот дарова!“
Срећан вам и Богом благословен овај дан у који смо се родили за живот вечни! Са овим жељама и молитвама Васкрсломе Господу Христу желимо вам свако истинско добро и поздрављамо вас најрадоснијим поздравом:
Христос васкрсе — Ваистину васкрсе!
Дано у Патријаршији српској у Београду, о Васкрсу 2022. године
Ваши молитвеници пред Васкрслим Господом:
Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и
Патријарх српски ПОРФИРИЈЕ
Митрополит дабробосански ХРИЗОСТОМ
Митрополит црногорско-приморски ЈОАНИКИЈЕ
Епископ сремски ВАСИЛИЈЕ
Епископ бањалучки ЈЕФРЕМ
Епископ будимски ЛУКИЈАН
Епископ банатски НИКАНОР
Епископ новограчаничко-средњезападноамерички ЛОНГИН
Епископ канадски МИТРОФАН
Епископ бачки ИРИНЕЈ
Епископ британско-скандинавски ДОСИТЕЈ
Епископ жички ЈУСТИН
Епископ врањски ПАХОМИЈЕ
Епископ шумадијскиЈОВАН
Епископ браничевски ИГЊАТИЈЕ
Епископ зворничко-тузланскиФОТИЈЕ
Епископ милешевски АТАНАСИЈЕ
Епископ диселдорфски и немачки ГРИГОРИЈЕ
Епископ рашко-призренски ТЕОДОСИЈЕ
Епископ западноамерички МАКСИМ
Епископ горњокарловачки ГЕРАСИМ
Епископ источноамерички ИРИНЕЈ
Епископ крушевачки ДАВИД
Епископ славонски ЈОВАН
Епископ аустријско-швајцарски АНДРЕЈ
Епископ бихаћко-петровачки СЕРГИЈЕ
Епископ тимочки ИЛАРИОН
Епископ нишки АРСЕНИЈЕ
Епископ буеносајрески и јужно-централноамерички КИРИЛО
Епископ Митрополије аустралијско-новозеландске СИЛУАН
Епископ далматински НИКОДИМ
Епископ осечко-пољски и барањски ХЕРУВИМ
Епископ ваљевски ИСИХИЈЕ
Епископ будимљанско-никшићки МЕТОДИЈЕ
Епископ захумско-херцеговачки ДИМИТРИЈЕ
Викарни Епископ моравички АНТОНИЈЕ
Викарни Епископ ремезијански СТЕФАН
Викарни Епископ топлички ЈЕРОТЕЈ
Викарни Епископ хвостански ЈУСТИН
Викарни Епископ мохачки ДАМАСКИН
Викарни Епископ марчански САВА
Викарни Епископ хумски ЈОВАН
ОХРИДСКА АРХИЕПИСКОПИЈА:
Архиепископ охридски и Митрополит скопски ЈОВАН
Епископ полошко-кумановски ЈОАКИМ
Епископ брегалнички МАРКО
Викарни Епископ стобијски ДАВИД
MESSAGE DE PÂQUES 2022 du Patriarche Porphyre et de l’Assemblée des évêques orthodoxes serbes
CHRIST EST RESSUSCITĖ !
Voici le jour que fit le Seigneur,
Qu’il soit pour nous jour de fête et de joie ! (Ps 117, 24)
Chers enfants spirituels,
Ce sont ces mots, prononcés dans les temps reculés de l’Ancien Testament, que crie avec enthousiasme le roi et prophète David, en pressentant avec l’aide du Saint-Esprit, le grand jour de la victoire du Christ sur la mort ainsi que notre célébration spirituelle à ce propos. En ce grand jour mystérieux, tout l’univers baigne dans la lumière de l’éternité et entonne avec une joie indicible un chant de victoire au Seigneur qui a banni les ténèbres et nous a illuminés avec les rayons indélébiles de la vie. Et la Lumière luit dans les ténèbres, et les ténèbres ne L’ont pas saisie (Jn 1, 5) – c’est ainsi que l’essence de la révélation divine et de notre témoignage chrétien a été résumée par le saint apôtre et évangéliste Jean le Théologien qui lors du Dernier Repas avait posé sa tête sur la poitrine du Seigneur s’imprégnant ainsi de toute la force, de la beauté et du mystère de Sa personne divino-humaine et source-de-vie.
Ni la prison du tombeau ni les chaînes de la mort n’ont été en mesure de saisir ni de retenir la Lumière de Lumière, engendrée du Père avant tous les siècles et par qui tout a été fait – le Fils Unique de Dieu, notre Seigneur Jésus-Christ, en dépit de tous les efforts déployés dans ce sens. À partir de la nuit où Il fut livré aux mains d’hommes sans foi ni loi, tout fut tellement imprégné d’impiété et de violence que le Christ mis sur la croix finit par S’écrier : Mon Dieu, mon Dieu, pourquoi m’as-tu abandonné ? (Mc 15, 34). En regardant comment la jadis glorieuse Jérusalem était plongée dans les ténèbres profondes du péché, le Fils Unique voyait, de la croix hautement dressée, l’ampleur béante des sombres tenailles du tombeau qui devait L’engloutir pour toujours. Du sol pierreux et tranchant, les chefs populaires et les grands prêtres se gaussaient de Lui et Lui conseillaient de troquer la Bonne Nouvelle du Salut sur la croix en l’acceptation orgueilleuse du pouvoir dans le monde déchu : Qu’Il descende maintenant de la croix et nous croirons en Lui ! (Mt 27, 42).
À l’heure du désespoir, devant les affres de la mort, les brigands qui étaient crucifiés avec Lui se mettaient à se moquer du Dieu vivant, Sauveur du monde, de Celui qui par amour était descendu parmi nous et avait illuminé les ténèbres de nos vies avec la lumière et la joie éternelles ; de Celui qui, interprète du Père éternel selon l’antique tradition juive, avait dévoilé le visage paternel de Dieu au monde entier ; de Celui qui par Ses souffrances et Sa glorieuse Résurrection, avait fait de nous des enfants de l’amour source-de-vie de Dieu ; de Celui qui a fait don de la force de vie pleine de grâce à l’Église, colonne et support de la vérité (1 Tm 3, 15) et les portes de l’enfer ne tiendront pas contre elle (Mt 16, 18) ; de Celui qui nous a encouragés à être des messagers persévérants du sens dans cette période troublée ; de Celui qui tel le doux agneau de Dieu (Jn 1, 36) offert pour nos péchés, représentera la dernière parole de Dieu au jugement dernier – le temple de la Jérusalem Nouvelle illuminée par la gloire de Dieu (Ap 21, 22-23).
Chers enfants spirituels, nous faisons toujours l’ascension du mont Golgotha car nous sommes appelés à témoigner du Dieu vivant dans le monde et c’est ainsi que nous prenons part au salut de chaque créature de Dieu. Conduits par l’Esprit Saint, nous sommes, nous dit le saint apôtre Paul, des enfants de Dieu avec l’espérance d’être libérés de la servitude de la corruption (Rm 8, 21) pour entrer dans la joie de la vie éternelle. Ce sentiment de responsabilité est tout particulièrement enraciné aujourd’hui parmi nous du fait que les flammes des destructions de la guerre sur les territoires de l’Ukraine sont venues s’ajouter à celles existant dans d’autres lieux de la planète où les conflits armés se sont avérés être la seule réponse aux différences et aux mésententes entre états, peuples et croyances. Chers frères et sœurs, nous compatissons et prenons part aux souffrances de tous les chrétiens orthodoxes, nous compatissons et prenons part aux souffrances de tous les hommes de ce monde, en observant comment les conflits survenus sur le sol ukrainien et dans tout l’univers, ne cessent de s’approfondir. Le grand apôtre Paul nous rappelle que Dieu a fait tout le genre humain pour qu’il habite sur toute sur la surface de la terre (Ac 17, 26). Nous avons donc été créés comme un genre humain unique, et nous sommes appelés à être un. C’est pourquoi nous prions le Seigneur Ressuscité pour qu’une paix sans conditions
soit instaurée le plus vite possible, que les souffrances cessent, et que tous les exilés reviennent dans leurs foyers. Toute guerre, quelles que soient la contrée ou l’époque où elle a lieu, n’engendre que des perdants et elle constitue la défaite de la dignité humaine, elle est la défaite et la honte de tout homme en tant qu’icône de Dieu.
Et pendant que les puissances de ce monde mènent des guerres impitoyables, les plus grandes souffrances sont infligées à l’homme ordinaire. Nous qui sommes réunis aujourd’hui pour la Fête des fêtes, qui sommes réchauffés par la chaleur de nos foyers, qu’allons-nous dire à ceux que les forces de destruction ont séparé de leurs êtres les plus proches et qui ont été dispersés dans des pays étrangers ? Comment entonner les chants de Pâques quand il y a parmi nous, tant d’êtres affamés et assoiffés de justice, tant d’âmes inconsolables ? Que les réponses à ces questions nous soient données par notre Seigneur Jésus-Christ Lui-même, dont le royaume n’est pas de ce monde, car Si mon royaume était de ce monde, a répondu le Sauveur à Pilate, mes gens auraient combattu pour que je ne sois pas livré aux Juifs, mais mon royaume n’est pas d’ici (Jn 18, 36).
La signification de ces paroles, à l’époque où la Judée était également déchirée entre les intérêts de Rome, de la Syrie et de la Perse, le Dieu-homme Jésus-Christ l’a illustrée de diverses façons. Rappelons-nous seulement, chers frères et sœurs, la guérison du possédé gérasénien qu’on avait dit être sous l’emprise d’une légion de démons (Mc 5, 1-20). La vision de cet homme impossible à dompter qui vivait parmi les tombes et qui jour et nuit se tailladait avec des pierres, illustre la condition tragique d’un grand nombre vivant sous le règne de Rome ; elle fait le lien avec toutes les victimes passées, actuelles et futures, des conflits globaux qui sont, en l’absence du Christ, condamnées à l’autodestruction. Le Christ nous a montré que pour Lui, l’essentiel était d’abord de sortir la victime du tombeau et de lui offrir la possibilité de la vie éternelle, puis seulement après cela de s’occuper des conditions extérieures de l’existence. Seul pouvait le faire le Logos éternel, qui S’est installé parmi les hommes, plein de grâce et de vérité (Jn 1, 14). C’est pourquoi Il laisse l’homme sauvé de la mort, témoigner de la miséricorde de Dieu dans des conditions similaires et finir par quitter de son plein gré les secteurs où Dieu S’est avéré plus puissant que toutes les impuretés mises en œuvre par leurs dirigeants. Le royaume du Christ n’est pas de ce monde et c’est la Bonne Nouvelle du salut. Le royaume du Christ n’est pas de ce monde et c’est avec cette force que nous nous levons en vue de la vie éternelle. Le royaume du Christ n’est pas de ce monde et c’est pourquoi il nous faut donner à celui qui est le plus petit parmi vous (Lc 9, 48) selon ses besoins. Le royaume du Christ n’est pas de ce monde et c’est pourquoi il nous faut chérir l’autre comme si c’était le Seigneur Lui-même, car c’est seulement ainsi que nous serons acceptés parmi les Siens.
Tournons-nous vers l’amour, chers enfants spirituels, car c’est à cela que nous appelle la voix de l’ange près du tombeau vide du Christ : Pourquoi cherchez-vous le Vivant parmi les morts ? Il n’est pas ici, mais Il est ressuscité (Lc 24, 5-6). Gardons à l’esprit que notre cité se trouve dans les cieux, comme le dit l’apôtre Paul, d’où nous attendons ardemment, comme Sauveur, le Seigneur Jésus-Christ (Ph 3, 20). Soyons aussi conscients que les méthodes de manipulation basées sur les passions et les peurs, dont les medias de masse abusent, peuvent facilement conduire les hommes à la conscience asservie et au libre arbitre étouffé, à devenir étrangers à leur destinée céleste. Méfions-nous du sentiment de sécurité apparente de la fourmilière globale, qui souhaite faire de nous des prisonniers anonymes de l’autosuffisance. Passer son temps dans la conviction que le monde virtuel synonyme d’une vanité malsaine et la consommation de biens matériels permet d’accéder à un bien-être véritable, équivaut à se condamner à une vie sans dignité ni liberté. Dans un monde qui refuse d’être touché par les rayons de la lumière de l’amour divin, les efforts et les sacrifices ne sont pas comparables au Golgotha du Christ, à la Croix à laquelle la bienveillance de Dieu permettra de déboucher sur la Résurrection, mais représentent des obstacles redoutables à la paix et à la sérénité personnelles. Dussions-nous en être préservés par la fidélité profonde au destin fondé sur la Croix et la Résurrection du peuple serbe, du peuple de saint Sava, et que notre choix du Nouveau Testament, notre choix du Kosovo, nous conduise vers les finalités éternelles. Un royaume terrestre est tout limité, le Royaume céleste est éternel à jamais !
Des actes immortels d’amour et de sacrifices volontaires envers Dieu et notre patrie ont été accomplis au cours des mois écoulés par un très grand nombre de nos médecins, de personnels de santé et d’innombrables autres personnes qui ont assumé de lourdes responsabilités. À l’instar des saints de l’Église du Christ et sur le modèle de nos ancêtres, ils ont suivi et continuent à suivre la voie des vertus christiques, celle d’un amour qui contient et conçoit tout en lui-même et à quoi se reconnaissent les disciples du Christ et le peuple de Dieu. Nul n’a plus grand amour que celui-ci : déposer sa vie pour ses amis (Jn 15, 13) – c’est ainsi que notre Seigneur Jésus-Christ nous a montré le chemin de la vie véritable et de la paix, en dehors duquel les difficultés de la vie sont semblables à des arènes d’absurdités.
Dans la joie de la Résurrection, c’est avec une sollicitude pastorale particulière et un sentiment de responsabilité que nous adressons nos salutations et nos prières à nos frères et sœurs dans notre pays et dans la diaspora, partout où vivent des orthodoxes serbes, en particulier à ceux du Kosovo et de Métochie, notre berceau spirituel et national, en leur disant que nous connaissons leurs épreuves et leurs luttes, mais que leur Mère l’Église sera comme toujours à leurs côtés. Aujourd’hui, nous sommes spirituellement et en prière avec vous tous, où que vous viviez. Que chaque foyer orthodoxe soit illuminé par la lumière du Christ Ressuscité et imprégné de la force de ce chant joyeux : Le Christ est ressuscité des morts, par la mort Il a vaincu la mort, à ceux qui sont dans les tombeaux Il a donné la vie.
Heureux soit pour vous ce jour béni par Dieu, qui nous a fait accéder à la vie éternelle ! C’est avec ces souhaits et avec nos prières au Seigneur Jésus-Christ Ressuscité que nous vous adressons nos très bons vœux ainsi que notre salutation très joyeuse :
CHRIST EST RESSUSCITÉ ! EN VÉRITÉ, IL EST RESSUSCITÉ !
Au patriarcat serbe, à Belgrade – Pâques 2022
Le patriarche serbe Porphyre et tous les évêques de l’Eglise orthodoxe serbe